Шарене Птице

 

    

 

  Лијепа и шарена птица, прва слика која је најавила раскошан таленат. Кикице и штафелај, напољу ластиш и цика а на мансарди десетине кантица и безброј четкица и штапића. Наравно и замишљено лице. У првоме реду на школској фотографији и са насмијаним директором. Трачак туге и гомиле признања, дјечије емисије на тв а чежња за другарицама све већа. Док пролази испред хаустора називају јој добар дан и они који слику нијесу видјели у животу. Понос и осјећај посебности осваја и вуче. Оцјене из других предмета некако се саме појављују у дневницима. Рада је национални понос и престиж, са њоме се хвале и они који је никада нијесу видјели. Мјесеци и године, бијенала и фестивали долазе један за другим. Награде немају мјеста на комоди, гурају се, и оне прве одлазе у оставу. Изложба прва па педест трећа, главни град па и паланке пожеле такав догађај. Илустровани часописи и ревије, интервјуи и разговори са поводом. Платно је сада сво у ватромету боја и импресија, а Рада све замишљенија, Париз једва чека. Опробати се на тој позорници? Жеља и страст, младост се нада и гута очима и срцем. Свијет је тако лијеп и тајанствен. Шездесете године су на самоме крају а његе ноге несигурно газе по Париским улицама. Лијепа је и необична, интересанта мушкарцима, та Балканска Циганско Словенска љепота је на цијени. Тамо гдје све има цијену о таленту се много не говори, сваки ћошак сликарског кварта и колоније има своје краљеве и легенде. Ту треба умријети и полудјети па тек онда постати славан и велики. Рада то не зна и не разумије, слика и усамљује се. Алкохол је топли и драги пријатељ који све чешће навраћа. Уз њега и по неки црнпурасти љепотан, тада је све у савршеноме космичком поретку. Улице су лијепе и украшене, чак и чувени Паришки клошари изгледају лијепо и срећно. Јутро и зора су тешке и сурове, тада су мисли у некоме далекоме селу код ђеда или у очевом загрљају. Телефонски именик је скоро празан а туге и суза све више. Гледа кроз прозор приземне куће породицу око стола несвјесна времена. Повик и псовка на некоме тешкоме акценту тјера је даље у самоћу. Привлачна је тада и та чувена Сена, не за сликање. У изношеноме капуту наслоњена на стуб моста и кишница која улази у ципеле. Разговори са породицом све рјеђи и збуњујући. Зграда у којој живи добила је нове звијезде у успону. Неколико надарених Чехиња и туберкулозног Руса. Они су у центру пажње, Рус слика на улици и мрмља неке старе пјесме, поклања пролазницима портрете последњег Романова а Чехиње у томе хаосу зарађују новац. Рада је сама на свијету, у ћошку је хрпа старих новина и нешто не баш добре гардеробе. Стипендије и још неки ситан новац држе је живу, размишља о повратку кући. Замишља интервјуе на телевизији и изложбе у великим галеријама. У ствари је супротно, из галерије су јој вратили десетак слика, кажу предуго стоје и немају купца. Савршене су и посебне, поносна је на те дивне копмозиције које нико неће. Не знају шта ваља, и нека боље је тако. Зора се у томе стану не јавља сунцем него крицима продаваца и свађом пијанаца, будна је цијелу ноћ. Пребира по мислима и размишља о умјетности, и животу. Послије дуго времена је испред огледала, не познаје жену коју гледа у очи. Пријатељ је ту за њу, гутљај па још један и тако даље. Лута улицама и загледа се у непознат свијет, луди полако и сигурно. Буди се поред непознатих људи и у парковима. Не разговара ни са ким, и тоне у самоуништење. Већ је постала хировита и раздражљива, некако је и новац ишчезао. Деси се да буде гладна и расплакана данима, тада позира Русу и док позира плаче а он загонетно са осмјехом маже неке нејасне фигуре на завјесама. Уплакану и слуђену води је по ресторанима и тјера да једе и пије. Скроман свијет се у чуду уклања испред необичног друштва. Избацили су је из стана само у ономе што има на себи, куда? Рус је увијек ту, и овога пута. Плаче и жели кући, само она већ не зна гдје је ни кућа ни мјесто куда би побјегла. Не од некога другога него од себе, од своје туге и својег погледа којега се и сама плаши. Тај чувени град и толико описана свјетлост сада је пакао који живи. Она је пакао у већем паклу, понижење у понижењу. Десет година сивила и тумарања и сажаљиви пијани шофер, камион се зауставио близу града и невесела прилика је полужива нагазила на родну груду. Одлазак авионом у првој класи, повратак нешто другачији...