Тетак Драго

 

  

 

Тетак Драго, један је од ликова без којега моје одрастање не би могло бити комплетно и несвакидашње, па бих самим тиме и ја био у неколико запостављен. Наиме тетку сам неђе и и некад споменуо онако спорадично, ријетко, можда и непримјерено, а сада сам дужан да се некако искупим. Наиме, та моја тетка како смо је звали а била нам је поприлично далеко, почела је да дочекује снахе и њихове хирове још као дјевојка, и док су јој родитељи били у снази, па је касније преузела ту родитељску улогу у бројној породици. Вјероватно да нико осим ње није видио потребу да и послије родитеља наслиједи, улогу тутора и комаданта, нарочито не снаје, којих је из годину у годину било све више, а бога ми ни браћа жељна самосталнога живота и одлучивања. Видећи да ће у таквоме развоју догађаја тешко изборити статус какав прижељкује, у годинама које су малко исклизнуле пажњи. Тетка Видосава одлучи да се уда, сирота се није имала коме ни пожалити а ни похвалити, а богами ни саопштити своју одлуку. То је признајем увелико наш а не њен гријех или грешка. Тешко је било, претпостављам наћи прилику или дати оглас, онако „удајем се“ и слику. Морало је све ићи да тако кажем неконвенционално и у дубокој конспирацији. Читаво љето су текле припреме, и скривене активности као да је требало дићи устанак или оборити владу. Да би читав посао био заштићен од злих очију и зломислећега чељадета ако га је било? Иако мали тада запамтио сам понешто, а понешто допунио каснијим сазнањима. Сам почетак је наступио негдје око Светога Јована јесењега, чекало се да се кромпир спари и поклекне пред јарким сунцем, а остали сељачки послови су углавном приведeни крају. Е једно такво јутро испред старе ђедове куће, појавили су се просци, све како доликује, иако су већ дебело наступиле седамдесете, просци су били баш у духу наше старе традиције. У новим новцијатим црногорским ношњама( а ви им ставитите на капе што ви воља), са све леворима и пушкама као да се снима неки историјски спектакл, или гостује културно умјетничко друштво негдје са сјевера. Пуцњава и вика је дигла на узбуну читаво село а моје најближе препала, да је половина спас од изненаднога напада нашла под креветом, неке затекла у оквирима прозора док је покојни Мираш са са гаћама у рукама грабио са пољског клозета низа страну дако спаси, и главу и образ, или се макар замијени. Ово за замјену су његове ријечи јер помисао да њему неко дође главе а да се он онакав, не замијени, за њега је било непојмљиво и мотив читавога његовога живота. Они присебнији су већ са ловачким пушкама и муницијом пуном ситне сачме, бирали добар положај за напад на „КУД Просци“, на једвите јаде некако се нађе, нека од снаха и понеко трезвеније дијете иначе је све могло поћи и другим током, таман као „Бој на Фундини“. Просци на коњима, украшени и удешени, били су и сами изненађени дочеком. Оно да су нам одиве на глас, и да код нас није лако испросити ђевојку, а не ризиковати као на Стаљинграду су чули. Да је баш тако нијесу вјеровали до јутрос, па су брзо одложили убојно оружје и приступили преговорима. Преговарало се напето као и увијек, о миразу није се смјело ни зуцнути јер сам поглед на гомилу двоцјевки иза врата и по креветима, и на рашчупане и неиспаване домаћине, босе и у гаћама око њих, брзо је распршило такве идеје ако их је било? Датуми су били оно што је прво било на реду, наиме кромпир, који раније споменух био је теткина обавеза и одговорност, ако је сада дају постављало се логично питање која ће од снаха преузети на себе вађење и трапљење истога. Зато се свака нарочито загледала својему ђувегији у очи и он је већ био несаломљив. На тешке муке и уз асистенцију саме тетке и њену изјаву која, што лагати растужи и дубоко ражалости браћу, „ да је није брига“, ријеши се и то спорно питање. Оста спорно који је од „јунака“ са „Граховца“ младожења. Устаде кочоперан старчић као кокот кикирез и дубоким гласом који није припадао томе тијелу, а као да лелека. Ја сам Драго, син тога и тога, учесника битака ту и ту. Чини ми се да је у набрајању само заборавио да викне леле и помене битку код „Гвадалканала“, све су остале већ биле поменуте у представљању пријатеља и младожење. Тетка Видосава са просцима пође својој новој кући. А у родитељскоме дому?

Било како било, наступише дани када су јетрве између себе дијелиле медаље и разна ордења све по заслугама. Укратко све оно што су носила стамена и на рад навикла плећа наше драге тетке, паде у дио редовних обавеза њених нејаких јетрва. Осим језика ти њежни и нејаки пупољци били су обдарени даром командовања(и иначе доста чест код нас). Несвикле компромисима, често су биле љуте и нерасположене. Некако се ту опет тетка наметну као кривац за проблеме који су искрсавали , што крити, до теткине удаје сложна и јединствена породица, упаде у вртлог неслагања и повременога незбора. Атмосфера понекад стиже и до нас дјеце, ипак ређе. Стричеви су за то вријеме имали да тако кажем пуне руке посла, да мире и пресуђују. Овдје ћу ипак прекинути да вам дам мало времена да ситуацију лијепо сагледате.

А наставићу приповијест о тетки Видосави и сада већ тетку Драгу. Тетак је од првога дана постао миљеник нас дјеце, рођен и остарио између два рата( једино га је репом дофатио овај други), али је био премлад да се упише у стријелце. Тако да све оно са чиме га је природа и њихово честито племе богато наградило, талентима за страдања и бојеве оста на жалост не употријебљено и улудо потрошено. Он једини изгледа није могао схватити тај парадокс, и покварену игру судбине. Тако је до самога краја чекао своју прилику да се истакне и стане раме уз раме са онима као он сам. Памтио је Бога ми свако зрно са „Мојковца“, и ко га је опалио и којега је Швабу погодило у чело( дргачије у његовим причама није могло), или у чело или ништа. Ми би започели причу онако из шале а он би већ наставио са јуришом који је повео Тадиша Перков(иначе његов рођени Ђед), који је вели мој отац био највиша кукавица од Вјетарника до Чакора. Нарочито је волио да описује бојеве са Турцима и Бугарима, некако му Њемци нијесу били подесни за причу, ријетко су се изгледа упуштали у бјежанију када виде Тадишу поменутога Перковога. Зато су Турци страдали као наш купус поред потока, лећеле су главе само је Пеле требао Црногорској војсци да то прикупи и испуца у го. Занесењак своје врсте и жртва Црногорских митова, за тетку Видосаву је био добар и пажљив. Послије њене мајке, једина особа која је пазила и бринула о њој. И он сам из велике и бројне породице, касно је одлучио да се жени. Када је осјетио да породици служи као метла и лопата. Познавајући проблематику, био је њежан и пажљив према тетки. Чак су и пуно млађе одиве завидјеле тетки на третману код нашега тетка Драга. Заборавила је сјекиру и мотику, а у њиву је одлазила само да радницима однесе ручак и то ако није имао ко други. Понешто мало шталскога посла и мужа никада више од двије краве су остали једини послови, али не увијек и не под обавезно. Цијенећи то како треба, тетка се са своје стране трудила да узврати, да тетак увијек има бар три различита одијела и ципеле које иду у пар са њима, а исту кошуљу није обукао два дана заредом, од дана када је дошла у њгову кућу. Поштовала га је и цијенила сваку његову ријеч, дочекивала његове госте без ријечи, и најбоље што може. Њих двоје и слога у којој су живјели., давала им је одређени углед и пажњу, како старијих тако и млађих. Једино гдје су је дочекивали дрско и прекорно је био њен родитељски дом, јетрве па и по неки од браће нијесу јој могли опростити, по њима својеврсну издају, али је то и до данас остао њихов проблем и брига.

Људи већ у годинама, а на супротној страни од срећне, уз то престари за дјецу, једва су прегурали петнаестак година заједно, тетка се и ако од тетка доста млађа, разбоље и не болова дуго. Његовао је како је само могло, љекара је је обишло њихову кућу више него да је боловала усред великога града, није штедио и желио је све најбоље за њу. Искрено је туговао и бринуо, да је могао и бол и смрт примио би себи у дио. Једно јутро са измаглицом и снијегом у најави однијело је тетку Видосаву, а тетка Драга оставило као онај „Његошев“, „ сирак тужни без иђе икога“. Желио је да је испрати онако како је осјећао да треба. Са достојанством и пажњом са којом је обасипао и за живота, тако је уз неколико мањих изузетака и било. Не имајући превише повјерања ни у своје а поготову не у Видосавин род и фамилију, трчао је лијево, десно покушавајући да ствари држи под контролом. Све докле је срце и снага издржала, тетак је бринуо и све је било на својем мјесту. Како је обавеза и послова било заиста сувише и за пуно млађе, тетак је та два дана падао у понор од умора и брига. Одлучан да и њу испрати у народној ношњи, тек потпуно сломљен и уморан као пас поклекнуо је и заплакао горко и без устезања, тек мушке сузе и понека клетва покренуле су понеку од јетрва да се покрене и помогне. До тада су прекрштених руку као поротници стајале са стране. Он негдје за кратко нестаде, ваљда да се исплаче и дође себи. Појави се као онога јутра испред Видосавине куће, у народној ношњи и са капом зађенутом за џамадан. Томе ритуалу је изгледа придавао посебан значај. Све је било спремно да се сјутра са доласком Попа, тетка испрати. И поред бројне теткове фамилије и не мање наших, нај вјероватније би сам тетак предворио тетку Видосаву. Да тетак не извади неку ракију која их врло брзо убиједи да би било срамота, да само он остане крај сандука, додатно друштво добише кад из кафане стиже и послужење, које је тетак посебно наручио да се доноси стално и да буде топло. Соба у коју пола од ових те двори није до те вечери крочила ногом, оживје и испуни се разговором. Ријетко се ко окрене сандуку и покојници. Пријатељи се упознају, тргују стоком и сијеном претеклим од лани, једу и заливају оном фином, ко зна колико старом ракијом. На моменте заборављајући што су ту, при погледу на тетка Драга само је фалило да честитају, само не знају шта. Понеки би заустио „срећна слава“, тек би га шут у ногу испод стола ућуткао да се не брука. Остало је да један повећи дио теткове фамилије који живи мало даље, дође и буде уз њега и покојницу. Покушаше да наговоре понекога од припитих, да би ваљало баш он да се прими те обавезе да их дочека али безуспјешно. Тетак је стоички подносио пијане и испитивачке погледе, и слушао како набрајају имовину коју има, и колико вриједи. На крају не издржа и он пође да дочека рођаке. Имање планинско у странама и цкладовима, а њиве једна испод друге по двадесет метара, не шире од десетак двадесет корака, како ђе? Цкладовима фина паша за овце и понека драча. Плота понеђе има а више је неограђено. Пут од куће до мјеста одакле рођаци морају пјешице иде ивицом најгорње њиве, тетка је тај дио мучио и око ношења сандука са покојницом. Сада га до пола пута испратише неки даљи рођак и нечије дијете са лампом, рачунајући да познаје пут јер је ту рођен, ево и остарио. Окренуше се јер бијаше пристигло кувано месо па читава главица мирише. Тетку очи пуне суза и срџбе, окрену се да иде куд је наумио и закорачи као падобранац у празно, са све народном ношњом одлеће у мрак падајући кроз драче и плотове, прве, па покушавајући у невиђелици да исправи омаче и са друге њиве. Уздаха, започетих псовки и јечања никада краја, све до потока испод њива. Пратиоци се са лампом окренуше али од њега ни трага. Дозива га рођак по имену „Драаагооо размину ли њиве“, ништа никаквога одговора па опет, опет тишина, садa мало љуће „мину ли“, забога милога. Драго из потока, тек мало дошао себи, „леле Драaaго“ „ лелеее“. Премину, ево премину и ја, погибох ноћас главом и наставља да лелече сам себе, чини му се да је то крај и да га нико неће лелекат као он сам себе. Зато већ подужи говор и лелекање, намијењен њему за испраћај, а дат најбољему лелекачу у селу изводи он лично а зачињава ониме који је за сјутра спремио покојној тетки. Пијаној братији крај сандука се коса подиже на глави па тренуше да га траже и дозивају. И ту наста покољ какав „Букова Пољана“ гледала није, како се који примакне ивици цклада, пуној росе тако уз врисак ударац и кукњаву не стаје док се не спусти до лелекача. Псују и лелечу и они, псују и Драга жива, и Видосаву мртву. Ђаволу предају њиве и ливаде кад су већ такве. И сада је доље већ поприличан број, један од Видосавине браће, лисац и мудрац последњи се примаче ивици цклада и стишава их као, док угази новом ципелом у баљегу, па се онда чистећи је и он оклиза и умаче низа страну прво трчећи, па онда чиме је стизао директ до потока, зачу се он последњи, прво пљус у воду па онда из срца, лелееее. Како то вече нико не погибе, и не сломи се начисто Бог зна? А да се захваљују и дан данас богу због тога знам ја. Некако су уз поток пронашли пут, па онда између себе изнијели оне што нијесу могли сами. И све до јутра се чистили превијали и наређивали робу. Тетак Драго некако најбоље прошао, оно јес изубијан и поцијепан, нема му ни капе и један рукав је неђе на драчу оставио, али двије раздеротине замотане завојем дале му неки ратнички финиш, а поглед на шураке настрадале као на „Тарабошу“ испунио му душу, мило му и ове његове кад види, ниједнога без мачуге нема. Чак и једна од Видосавиних снаха, прозборила коју лијепу па је стрико даривао свиме ониме што је штедио на њој тридесет година, плави подочњаци, пола косе у џепу од блузе и отекао образ, женско је па јој теже пада смијех и кикот јетрва, него батине. Дошао Поп, па их гледа а не проговара. Смијао би се, али није ред. Напријед за крстом ми млађи а поворка са мачугама и повијених глава за сандуком. Поп као Арсеније Чарнојевић напријед, погледа понекада искоса на тетка Драга у ношњи, прекрсти се, и настави молитву. Ђе има какав брежуљак застане да се онај очај прикупи уз пут, па онда настави. Опело су га замолили ако икако може да буде краће и сажетије. Замоли их да се у његов посао не мијешају и брзо прекиде причу на ту тему. Све како приличи опрости се од покојнице и препоручи је на бригу и старање свемогућем Богу и Свецима. А себи у браду промрмља, са киме си вијек проводила, рајска врата су ти отворена.