Зики

Почећу једноставно Здраво!

Није да вам имам нешто испричати а да већ то и сами не знате или наслућујете. Свеједно ме сврбе прсти а нешто тишти тамо изнад појаса. Губици су рекао би неко саставни дио живота, поготову ако су губици наши а не његови. И тако тај систем и функционише, оно туђе мање боли и краће траје, није фер и отмено само даје резултате. Нама којима је тај губитак превелики за прихватити напречац ни много уљуднији системи не дају резултате. Бол је стална и узнемирујућа, тјера на питања шта и како даље? А одговора нема, нема ни најава како би неке ствари сада ваљало посложити да имају смисла. Живот, брзина живљења боље рећи је већ неки други мод само се уздржите да и у таквоме моду потражите част или емпатију. Нијесу дио приче о губицима, али јесу саставни дио заборављања, његов главни састојак. Слиједи и подвлачење линија и резимеи, формални и неки други. Култура прављења изговора, подвлачење линија и заузимање става. У најмању руку бљутаво и нељудско, можда више нечовјечно. Вјероватно и створитељу без обзира на то што смо његова креација чудно и неприхватљиво, опет ко њега у овим временима осим шачице залудних и узима за мјеру или савјет. А требало би, макар они који тешко покрену мисли и осјећања а губитак и тугу замаскирају бијесом. О покојницима има већ и превише разних изговорених или написаних ријечи, не бих се ја епитафима те или неке друге врсте бавио, на то уосталом и немам право. Ни као човјек ни као неко ко осјећања доживљава заиста искрено и стварно. Бавићу се мало сјећањима на првом мјесту онима на која ја имам право и тапију за коришћење. Чудно су сложена и не баш чиновнички класификована. На прву лопту изгледа без икаквог система, а није баш тако. Она сјећања која потпомажу брзу лаж која вади из тренутне неприлике, сјећања оправдања за све учињено или заборављено да се уради. Она су ту на дохват руке и језика. Копајући испод су већ она сива, понеко вала нијесмо требали ни чувати, највјероватније и не би да се тим дијелом свијести питамо и управљамо њиме. Подсјете нас на сивило свакодневнице, личне грешке и поразе. Промакне можда по неко које ту не припада само га је тадашње стање свијести протумачило поразом или грешком. Данас би било на посебном мјесту, али је дубоко у шуту и рушевинама. И на крају она посебна која заиста говоре о нама какви заиста јесмо, мали и слаби. Гладни пажње, љубави и игре они прави неисфолирани ми. Она су на дну, из некога разлога нас плаше и бојимо их се. Не би требало, она су једина права и говоре нам ко смо и шта смо све годинама изгубили. Тако је и када драги људи због болести или старости нестану из нашег живота, потискујемо помисао на њих и гурамо дубоко у подсвијест. Уплашени осјећањима или понеком сузом. Има већ неко вријеме да сам се први пут соучио са собом на ту тему, побиједила је туга и неколико суза а ја се нијесам осјећао као издајник. Прије пар дана је из мог живота поносно и на себи својствен начин откорачао у вјечност брат, био је договор да не подвлачимо линије, Стари нека су ти отворена сва небеска врата....