Миладин Зечевић

 Све вама драге текстове, наћи ћете овдје

 Volim sunce, o kako volim sunce, volim vetar jak, kišu obožavam a o snijegu da i ne govorimo. A ono sto najviše mrzim su glasovi ne ljudi, vec glasovi koji ... Do kada će padati ova dosadna kiša, pa kako je pripeklo ovo čudo, pa da će samo vjetar da stane itd.... Kako čovjek da mrzi kišu ako je samo jednom prošetao, ljut ili razočaran po tihoj proljetnoj kiši i osjetio kapi na licu i miris u nozdrvama. Ili pljusak koji ga je iz neke, apatije natjerao u trk, ili vjetar koji u naletima prekine onaj ustaljen red misli. I okrene naše misli na sebe. Onda doda jače i jače, požurimo utrčimo unutra a osjećamo da smo napolju ostavili nešto svoje. Sunce, ima li ičega na svijetu draže i milije od sunca. Da je nemoguće opisati i dio radosti, koju nam priredi skoro uvijek. Gledao sam tek rodjene bebe na tv kako plivaju, kako im se na vjetru zarumene obrazi. Da li dječiji smijeh ima ikada više smisla, nego cika i vriska pokraj vode na suncu. Naravno da nema. Opet poslije svega svaku promjenu pr...

Побјећи из те своје „зоне удобности“, која успављује чула и дух, сматрао сам увијек својом обавезом. Лијеност којој се преда прво дух, а послије као домине падају све одбране и сви психолошки механизми. Осваја непримјетно, све је на додир и све је „remote control“. Оно што не примијетимо је лакоћа са којом одустанемо од борбе за став, или мишљење. Тврдоглаво, водим борбу због своје лијености, да јој не дам простора. Макар став који браним био и потпуно погрешан, јер у ствари не браним значење истога, већ право да га имам, да, право на став и мишљење. И охрабрим себе, и свој дух за борбу, и поразим своју лијеност. Изађи човјече из те „зоне комфора“, бори се за нешто, било шта. Убаци камен у ципелу и шепај, не вади га док не направи рану. Буди будан, наспаваћеш се лијени скоте. Угаси цигарету прстима, само изађи. Наљути се и опсуј, пошаљи некога или нешто у три пм. Само изађи и бори се имаш зашто!  Еуфорија са којом сам устао никако да се слегне. Разлога за њу не могу да се сјетим. О...

                                            Само рашири крила и лети, лети куда те очи поведу. Рашири ноздрве и лети. Широм отвори очи, удахни пуним плућима и лети. Снажно замахни крилима и уђи у вртлог. Пусти  нека те носи. Нека те носи младост, крени и лети. Не стај, лети до краја, па се врати. Лети и срцем, и оком и душом, лети. Уђи у најтамнији облак, крилима га разнеси. Распрши га у хиљаде капи. Направи од њега росу. Лети у сунце, додирни га крилом, а онда снажно замахни и охлади. Само док можеш лети. Једнога дана нећеш моћи. Зато лети. Бићеш стар, гледаћеш у земљу. Лети док си жив, једну прилику имаш. Не жали, биће зато времена. Лети високо, до звијезда. Лети и даље. Стигни до краја, па се онда без кривице врати. Кад ти године подрежу крила, а туга се увуче у очи. Да имаш свој лет, само твој. И да си га живио свакога трена.

  Sve u šta vjerujemo, i što očima možemo da vidimo, u našoj je prirodi, da prisvajamo, ograđujemo. Pa i vrijeme, ljude, prirodne fenomene. Od svih nas se očekuje da budemo određeni prema svemu i da o svemu  damo svoj sud i skoro uvijek po sistemu, moje mišljenje je, po mome sudu je. Pa ovako i onako. Dok sve ne svedemo na neki matematički skup, za koji imamo  prihvatljivo objašnjenje. Prije tridesetak godina, rušio se stvarno i u našoj psihi jedan zid, ozidan oko svih nas, sa tom razlikom što su oni koji su bili unutra, sa strahom i podozrivo posmatrali one van njega. A oni spolja sa zebnjom iščekivali, šta bi oni iznutra bili spremni da učine, ako bi nekim čudom izašli. Zid nije bio pravolinijski. A nije se zatvarao ni u krug, pa se prava mjera ko je unutra a ko napolju nije baš tačno mogla odrediti. Nebitno u ta suluda vremena, a kao da ima drugih. Zid je odvajao,  sad meni posle ovoliko godina, nije baš sasvim  jasno šta. Ali da je odvajao jeste,  dobre...

                                                On the incline near Marko’s windmill stood a sign, a signpost for the occasional traveler. Who put it there I do not know, but what I do know is that it sits there by itself. If it ever helped anyone or rather help them get lost even more, I don’t know either. Our little village was always hardly accessible, in the days gone the nature and little goat trails were acting as sort of a deterrent for anyone except those with the strongest will to reach us. Later on the speed of the travel itself was easily taking the traveler too far too fast, without letting him see the start of the road just around the corner. Our village starts of rather narrow and then widens out wih the slope encompassing a nice little valley with houses with set between orchards. A rather charming and unique place. It was always like that. The villager...

                                                       I knew her as an acquaintance. I’ve noticed her first even before we started high school, I guess I started understanding things and people around me a different way  that summer or autumn. If anyone would’ve asked me something about her I’d probably mumble something incoherently. Today when I walk by her I’m wondering can she understand, from my look alone, what she meant for me these last 30 years. I guess not. Back then the day when I wouldn’t go out because of school responsibilities, parental prohibitions or just bad weather was rough for me. Only a while later I discovered what I was missing. Of course, you know that moment when eyes meet, something happens and both people look the other way. And after that, the day would already be special. I come back home wih some strange inner pea...