Миладин Зечевић

           Л ијепа и шарена птица, прва слика која је најавила раскошан таленат. Кикице и штафелај, напољу ластиш и цика а на мансарди десетине кантица и безброј четкица и штапића. Наравно и замишљено лице. У првоме реду на школској фотографији и са насмијаним директором. Трачак туге и гомиле признања, дјечије емисије на тв а чежња за другарицама све већа. Док пролази испред хаустора називају јој добар дан и они који слику нијесу видјели у животу. Понос и осјећај посебности осваја и вуче. Оцјене из других предмета некако се саме појављују у дневницима. Рада је национални понос и престиж, са њоме се хвале и они који је никада нијесу видјели. Мјесеци и године, бијенала и фестивали долазе један за другим. Награде немају мјеста на комоди, гурају се, и оне прве одлазе у оставу. Изложба прва па педест трећа, главни град па и паланке пожеле такав догађај. Илустровани часописи и ревије, интервјуи и разговори са поводом. Платно је сада сво у ватромету боја и импрес...

                Времена једнако добра и лоша, ни почему посебна у неким ширим и објективнијим посматрањима. Јединствена само посматрачима са кратким памћењем и прекомјерним доживљајем виђенога и доживљенога. Једино њим и онима са посебним мисијама. Посебнима у смислу остваривања неких ''виших'', ''племенитијих'' циљева. Да су у основи циљеви сами по себи добри и посвећени добробити човјека и друштва наивно је и на трен помислити. Ради се ипак о нечему другачијем и опаснијем. Рекао би неко да се ради о земљи и људима за које се неко брине и да му је стало до њих. До њиховог присуства и вриједности које његује. Није то случај, никада није ни био. Сплет околности и значења, у реалноме времену неухватљив и неразумљив. Протоком времена и догађаја, уочава се смисао и намјера. Смјењивали се вјекови, изазови се моножили и комликовали. Некадашње империје у борби за битне дјелове попуштале на ободима и периферијама. И тиме некадашња гранична подруч...

       З амотано као бршљан око стуба, увијено и чворовато. Без потпоре у видљивоме спектру. Без објашњења и разложности. Дуготрајно и без прекида, ко зна од када? Везаност и осјећај јединства, подједнако јак и код убогих и код оних који боље стоје. Подј еднако међу живима и онима који живе у некоме другачијем свијету. Тешко и лако, и мило и недраго. Јединствно у патњи и радости, у мирноме рату и у ратноме миру. Не на крају нечега већ на почетку. Словенска слога Руса и Срба. Јели стуб Православље? Наравно да јесте, али не и једини. Можда заједнички језик? Па и он. Многи су покушали објаснити тај однос, час са тежиштем на комунизму, вјери или религији. Меким, тврди политичким утицајем или једноставно глупошћу и непрактичношћу. Разним '' логичним'' г имнастикама којима се екомономија ставља на прво мјесто. Погрешно и без резултата. Ради се о једноме ентитету, различитом по свему или многочему. А опет о једном јединственом духовном бићу. Поријекло можда слично и пов...

     Замотано као бршљан око стуба, увијено и чворовато. Без потпоре у видљивоме спектру. Без објашњења и разложности. Дуготрајно и без прекида, ко зна од када? Везаност и осјећај јединства, подједнако јак и код убогих и код оних који боље стоје. Једнако међу живима и онима који живе у некоме другачијем свијету. Тешко и лако, и мило и недраго. Јединствно у патњи и радости, у мирноме рату и у ратноме миру. Не на крају нечега већ на почетку. Словенска слога Руса и Срба. Јели стуб Православље? Наравно да јесте, али не и једини. Можда заједнички језик? Па и он. Многи су покушали објаснити тај однос, час са тежиштем на комунизму, вјери или религији. Меким, тврди политичким утицајем или једноставно глупошћу и непрактичношћу. Разним гимнастикама којима се екомономија ставља на прво мјесто. Погрешно и без резултата. Ради се о једноме ентитету, различитом по свему или многочему. А опет о једном јединственом духовном бићу. Поријекло можда слично и повезано а могуће и сасавим ра...

          Некако мали простор, невелики географски а посебан по доста ствари. Збијен на ускоме планинскоме простору, узима себи за право да лако дијели оцјене и пресуде. Наравно да са таквим ставом долази до подјела, које се квалитетом наметну као неке истинске и суштинске. Можда је то и тачно. Сам, додуше у некоме своме облаку имам другачији доживљај. Поменух ''квалитетом'', наравно да ту није ријеч о квалитету него о копмлексности самих ставова. Таквим ставовима не фали догађаја и датума, упоређивања са другима или налажења историјских паралела, напротив. Пуни су и исцрпни наводи који поткрепљују такав поглед. Опет тумачећи их са дистанце и личне и историјске, имају неку другу врсту тежине. Простор о којем говорим је оно што се данас налази у границама Црне Горе, мање више. Вјероватно да такав контекст може бити примијењен и на неки други простор и епоху. Подјеле о којима говорим такође су дио овога простора, вјероватно и неких других крајева и љу...

  Ево ме мој добри пријатељу, закаснио сам мало али увијек са мислима уз тебе. Нијесам никуда ишао не, ту сам а као да сам далеко. Од тебе? Не, не само од тебе, и од себе се дистанцирам ових дана. Разлога немам ако то питаш. Онако дошло ми, па ће дај боже и проћи. Ако ћемо поштено и не мора, одавно себе гледам као некога другога. Са висине? Не   гледам ваљда око себе са висине пријатељу, не не са висине   него некако са стране и из прикрајка. Збуњује ме тај Ја, другачији је и мени непознат. Чудан је то лик, без и какве сличности са мном који ти ово пише. Ко је? И ко га таквога створи Ја не знам. А живим са њиме ево доста времена. Данас уграби прије мене и одговори човјеку на улици. Осорно и хладно, препаде и мене а човјек само што не одскочи од самога гласа. Одакле му та срџба и љутња? Питаш ме а ја то и не знам. Питај њега, него неће ти он такав ни одговорити. Добро ће бити ако те не опсује или удари, пусти га нека иде куда хоће, само да је мир у глави.   Мир каже...

         Физиономија заблуде, нијесам баш сигуран да то може да се каже на такав начин. Покушаћу, не ради било чега осим да некој својој неодређеној мисли дам некакав облик, почетак или крај. Тако бих учинио себи велику услугу. Није мало догађаја, људи или појава које ме с времена на вријеме уведу у лавиринт битних или не битних ствари. Излаз нађем, касније се покаже или у погрешноме ставу или ријечи коју изговорим. Некада у таквоме стању донесем свој закључак, онолико помјерен да ме буде стид. Највише због лаковјерности и незрелости. Дивим се ономе ко без устезања стоји од почетка до краја при својем суду. Дар је то, и велики морам да признам. А данас је тај таленат обдарио многе од нас, лако им је. Увијек у праву и увијек са оне боље стране. Ја сам од оних колебљивих, других.   Полуотворених уста и исколачених очију, будаласто зурим око себе. Никада ми није јасно, ма колико се трудио да продрем до сржи. Нијесам ја од те среће, шта да радим. Вјежбаћу ј...