Миладин Зечевић

       Тетак Драго, један је од ликова без којега моје одрастање не би могло бити комплетно и несвакидашње, па бих самим тиме и ја био у неколико запостављен. Наиме тетку сам неђе и и некад споменуо онако спорадично, ријетко, можда и непримјерено, а сада сам дужан да се некако искупим. Наиме, та моја тетка како смо је звали а била нам је поприлично далеко, почела је да дочекује снахе и њихове хирове још као дјевојка, и док су јој родитељи били у снази, па је касније преузела ту родитељску улогу у бројној породици. Вјероватно да нико осим ње није видио потребу да и послије родитеља наслиједи, улогу тутора и комаданта, нарочито не снаје, којих је из годину у годину било све више, а бога ми ни браћа жељна самосталнога живота и одлучивања. Видећи да ће у таквоме развоју догађаја тешко изборити статус какав прижељкује, у годинама које су малко исклизнуле пажњи. Тетка Видосава одлучи да се уда, сирота се није имала коме ни пожалити а ни похвалити, а богами ни саопштити сво...

...други су кидисали на њих двојицу, схватили су да им је једина шанса да преживе бар неко вријеме, ако се боре заједно. Милионити дио секунде је трајао разговор очима као бљесак и тандем је направио брисани простор око себе. Група стријелаца је већ одапињала стријеле а тијела се у грчу припремала да приме уједе стотина стријела а нека чудна сила их је вратила у њихове собе. Следеће слике које су их прогањале и нова сјећања су подједнако дјеловала на њих двојицу. Вјекови су изгледа прошли од првобитних догађаја, сада су знали како изгледа ватрено оружје и да противник може бити убијен а да га честито и не виде. Суровост и погибија голобрадих младића и нејачи и даље је ту, крв јауци и гађење на такве сцене није се ваљда изгубило у томе прогресу. Само са по пар метака и пушкама у непознатој шареној униформи били су испред завађених страна. Милошев покушај да се исправи спријечила је детонација која их је скоро затрпала. Џеронимо се боље сналазио и Милош је гледао њега и уч...

             Отишао је са дасака које значе живот и моћ. Али будимо поштени, није тамо ни дошао ниоткуда. И наравно да није био сам, претходили су му они са кожним капутима. Да баш они из четрдесет осме и четрдесет друге. Један од праотаца да се тако изразим хвалио се својим потписом на смртној пресуди рођеном брату. О разлозима и феноменима простора и епохе не бих калкулисао. Фактографија је потпуна и потврђена и нема се ту што ни додати ни одузети. Наследник некада чувене партије и још чувенијих предводника са двосложним надицима. Мошо, Јоко, Пеко и наравно најпосебнији Тито. Дружина оштра ока и језика са мањком манира и обзира. Касније се на томе радило, али као што видимо без успјеха. Говорило се да је то некаква револуционарна генетика и да тако мора. Није ту било ни слова ни о револуцији а ни о генетици, пиони велике игре са огромном моћи у рукама и одсуством самоконтроле. Стварали су друштво по својој мјери и укусу, не само овдје него шир...

  У својеврсној смо свлачионици пред друго полувријеме. Колико је нама смртнима и свакодневно обичнима у моћи да на нешто утичемо спремамо и реченице које ћемо понављати наредних дана. Тема је у п... материну досадна и већ толико раубована да смо за клиничко психијатријско посматрање ми који се још увијек тиме бавимо. Не би да није под морање и на силу. Избор коме дати прилику? Исфорсиран и безобзиран, онако посматран сам за себе. Можда и наговјештај већих промјена и превирања. Сви смо, што одлуком и опредељењем а што стицајем околности у својим угловима. И са својом визијом како? По ономе како живим и како живот живи или троши она врста људи са којима се свакодневно срећем, заслуге за било шта што нас окружује нико не може представити успјехом. Пораз за поразом, економски и друштвени слом. Нестанак свакога иоле прихватљивог система вриједности, бахатост и безнађе код људи. Одбрана непостојећих вриједности у изборним слоганима, државе посебно. Одбрана оне државе која гледа са понос...

        Игра коло испред мале цркве, ситно и глуво. Уздах понеки и топот ногу, гласно у' ух. Киша пропада а вјетар са главице појачава уз звиждук. Пред капелом око спомена коло? У полумраку и по невремену. Чудо и предсказање, или се то онај велики игра са смртнима. Шоу је ту, само камера и ето филма. Е па ово коло и није циркус макар тако није замишљено. Мјерење је то мишића и тренинг, да се опробају “месије” и коловође. Да се види чији је образ дебљи а одговор бржи. Има и већ виђенога и нових момената. Барјактари пеглају заставе и кроје дефиниције. Важне и свеобухватне, да буду речене а да ништа не кажу. Џудо уживо, сачекати противника на погрешној нози и треснути о ледину. Док лежи ставити му покровитељски ногу на раме. Нећу лагати то ми је први утисак, неки неће мрдати одатле. Ја хоћу и до другога угла да осмотрим како је из те перспективе. Џокери и “лише”, жаргон једне друге заједнице али прилици одговара. Појавили се “џокери” и “штихови”. “Џокери”, луде двор...

      Размишљам о одласцима, чудна је то работа. На око ништа а оно можда баш нешто. Можда почетак а некада и крај. Сами по себи као и доласци, ни добри ни лоши. Емоције које их уреде су нешто посебно. Ти осјећаји су оно што одласке направи ониме по чему се памте. Дубоки или тек благи рефлекси нечека јачег и оштријег. Сјећам се одласка са станице, урезан ми у мислима дуго већ. Син насмијан и брзога погледа ка возу који долази а отац погледа упртог у младића. Машта сама наставља онако како само она умије, а неријетко је и она кратких крила у односу на живот. Пуно се прича крије иза оваквог одласка, тешких или другачијих. О томе се нека виша сила стара. Толико је прича и толико дјевојачких суза натопило пероне и пристаништа, толико одлазака и растанака. Ко ће то знати, и похватати суштину ако је има или... нема. Такви одласци однекуда су и доласци негдје друго. Доласци су другачији и чини ми се немају такву тежину. Или је то само због личног утиска? Не знам а вјероватно ниј...

           Л ијепа и шарена птица, прва слика која је најавила раскошан таленат. Кикице и штафелај, напољу ластиш и цика а на мансарди десетине кантица и безброј четкица и штапића. Наравно и замишљено лице. У првоме реду на школској фотографији и са насмијаним директором. Трачак туге и гомиле признања, дјечије емисије на тв а чежња за другарицама све већа. Док пролази испред хаустора називају јој добар дан и они који слику нијесу видјели у животу. Понос и осјећај посебности осваја и вуче. Оцјене из других предмета некако се саме појављују у дневницима. Рада је национални понос и престиж, са њоме се хвале и они који је никада нијесу видјели. Мјесеци и године, бијенала и фестивали долазе један за другим. Награде немају мјеста на комоди, гурају се, и оне прве одлазе у оставу. Изложба прва па педест трећа, главни град па и паланке пожеле такав догађај. Илустровани часописи и ревије, интервјуи и разговори са поводом. Платно је сада сво у ватромету боја и импрес...