Миладин Зечевић

Словословље: Миладин Зечевић: Само да буде довољно времена : Пуно сам чекао, али успјешно. Гледао сам наоколо, елита. У углу заједничке просторије неки нобеловац. Велики фински револуционар, подигнуте ...

      Магла је у ово доба године некако нормална појава. Друга магла мени иде на живце, нека друга и неочекивана. Не она чувена Лалићева из Потарја ни она Поморавска или Донска или већ нека таква у причама опјевана. Не смета ми чак ни она што су се у њој изгубиле неке гуске, ћурке или лабудови опет из неке друге повијести. Имун сам на те и такве магле и не дотичу ме, на ове овдашње и садашње нисам имун а и брига ме је. Има владе, нема владе, има се већина или се нема. Искрено за тај процес нијесам заинтересован, смета ми та магла и маскирање. Форме и дефиниције, изјаве и тумачења, е то ми итекако смета. Присилио је на маршеве и протесте читав народ, један бивши и промашени лик, једва смо дочекали да му видимо леђа. Мало се утишало и умирило, почели људи да се једни другима јављају на улици. Нестали из саопштења издајници и превратници, Руски и Монголски шпијуни и агенти Мосада и Чекисти са дна каце. Повратио се мир у народ, а онда се на мала врата ушуњали шпекуланти и ра...

            Наш актуелни предсједник, Александар има велико име и много дилема. Те његове дилеме дотичу и нас поданике. Лично, ако ћемо поштено има право и могућности. Уставом додијељен мандат да ради онако како мисли да треба. Е' ту се ми од предсједника разликујемо, ми морамо онако како он мисли да треба. Не бих узимао на себе право да њему његово ''право'' оспоравам или хвалим, наравно и критика његовога ''права'' ће изостати. Нећу му ипак прећутати јер на то немам ''право'' његов став. Став је оно што мене узнемири и уведе у неки чудан резон. Објаснићу колико то умијем. Историја она новија или за неке старија, зависно од душевнога стања бар код нас има неколико смјерова. Често се код нас Срба на историјске догађаје гледа из више углова, спрам личних или наслијеђених мјерила. Републикански и монархистички поглед у већини, и они који су некада раније имали нека посебна обликовања: следбеници идеолошки, Љотића, Недића и низа других ...

      Утисак године, имали смо и онај недјеље и мјесеца па и онај дневни. Овај мој је као на леру и протеже се на више мјесеци или годину. Гледам у изношене патике на ногама и нешто се мислим. Оно као има по нешто да ми не лежи или ако хоћете не прија или ме жуља. А тога реално има, и сумњи и подозрења наравно. Одвојити оно важно и суштинско од онога што није. Донијети исправан и нормалан, можда и макар моралан суд о свему око нас. Некима је то и лако и меко. Ја са тиме имам проблем, страх ме је да судим и пресуђујем. Бојим се и себе и своје глупости и непромишљености. Незнање ни мени лично ни друштву не недостаје. Има га, и у њему не оскудијавамо. Тако сје..ни лако и гријешимо. Но и то није гријех бар по мени, гријех је упорност да изнова правимо исте фаулове. И фаулирамо све и оне око себе и на крају ми паднемо послије некога туђега или својега фаула. Борба за моћ или власт? Неко не раздваја та два појма. Можда се и не разликују, ја нијесам сигуран. Некада ми се учини...

       Тетак Драго, један је од ликова без којега моје одрастање не би могло бити комплетно и несвакидашње, па бих самим тиме и ја био у неколико запостављен. Наиме тетку сам неђе и и некад споменуо онако спорадично, ријетко, можда и непримјерено, а сада сам дужан да се некако искупим. Наиме, та моја тетка како смо је звали а била нам је поприлично далеко, почела је да дочекује снахе и њихове хирове још као дјевојка, и док су јој родитељи били у снази, па је касније преузела ту родитељску улогу у бројној породици. Вјероватно да нико осим ње није видио потребу да и послије родитеља наслиједи, улогу тутора и комаданта, нарочито не снаје, којих је из годину у годину било све више, а бога ми ни браћа жељна самосталнога живота и одлучивања. Видећи да ће у таквоме развоју догађаја тешко изборити статус какав прижељкује, у годинама које су малко исклизнуле пажњи. Тетка Видосава одлучи да се уда, сирота се није имала коме ни пожалити а ни похвалити, а богами ни саопштити сво...

...други су кидисали на њих двојицу, схватили су да им је једина шанса да преживе бар неко вријеме, ако се боре заједно. Милионити дио секунде је трајао разговор очима као бљесак и тандем је направио брисани простор око себе. Група стријелаца је већ одапињала стријеле а тијела се у грчу припремала да приме уједе стотина стријела а нека чудна сила их је вратила у њихове собе. Следеће слике које су их прогањале и нова сјећања су подједнако дјеловала на њих двојицу. Вјекови су изгледа прошли од првобитних догађаја, сада су знали како изгледа ватрено оружје и да противник може бити убијен а да га честито и не виде. Суровост и погибија голобрадих младића и нејачи и даље је ту, крв јауци и гађење на такве сцене није се ваљда изгубило у томе прогресу. Само са по пар метака и пушкама у непознатој шареној униформи били су испред завађених страна. Милошев покушај да се исправи спријечила је детонација која их је скоро затрпала. Џеронимо се боље сналазио и Милош је гледао њега и уч...

             Отишао је са дасака које значе живот и моћ. Али будимо поштени, није тамо ни дошао ниоткуда. И наравно да није био сам, претходили су му они са кожним капутима. Да баш они из четрдесет осме и четрдесет друге. Један од праотаца да се тако изразим хвалио се својим потписом на смртној пресуди рођеном брату. О разлозима и феноменима простора и епохе не бих калкулисао. Фактографија је потпуна и потврђена и нема се ту што ни додати ни одузети. Наследник некада чувене партије и још чувенијих предводника са двосложним надицима. Мошо, Јоко, Пеко и наравно најпосебнији Тито. Дружина оштра ока и језика са мањком манира и обзира. Касније се на томе радило, али као што видимо без успјеха. Говорило се да је то некаква револуционарна генетика и да тако мора. Није ту било ни слова ни о револуцији а ни о генетици, пиони велике игре са огромном моћи у рукама и одсуством самоконтроле. Стварали су друштво по својој мјери и укусу, не само овдје него шир...