Миладин Зечевић

                                            Само рашири крила и лети, лети куда те очи поведу. Рашири ноздрве и лети. Широм отвори очи, удахни пуним плућима и лети. Снажно замахни крилима и уђи у вртлог. Пусти  нека те носи. Нека те носи младост, крени и лети. Не стај, лети до краја, па се врати. Лети и срцем, и оком и душом, лети. Уђи у најтамнији облак, крилима га разнеси. Распрши га у хиљаде капи. Направи од њега росу. Лети у сунце, додирни га крилом, а онда снажно замахни и охлади. Само док можеш лети. Једнога дана нећеш моћи. Зато лети. Бићеш стар, гледаћеш у земљу. Лети док си жив, једну прилику имаш. Не жали, биће зато времена. Лети високо, до звијезда. Лети и даље. Стигни до краја, па се онда без кривице врати. Кад ти године подрежу крила, а туга се увуче у очи. Да имаш свој лет, само твој. И да си га живио свакога трена.

  Sve u šta vjerujemo, i što očima možemo da vidimo, u našoj je prirodi, da prisvajamo, ograđujemo. Pa i vrijeme, ljude, prirodne fenomene. Od svih nas se očekuje da budemo određeni prema svemu i da o svemu  damo svoj sud i skoro uvijek po sistemu, moje mišljenje je, po mome sudu je. Pa ovako i onako. Dok sve ne svedemo na neki matematički skup, za koji imamo  prihvatljivo objašnjenje. Prije tridesetak godina, rušio se stvarno i u našoj psihi jedan zid, ozidan oko svih nas, sa tom razlikom što su oni koji su bili unutra, sa strahom i podozrivo posmatrali one van njega. A oni spolja sa zebnjom iščekivali, šta bi oni iznutra bili spremni da učine, ako bi nekim čudom izašli. Zid nije bio pravolinijski. A nije se zatvarao ni u krug, pa se prava mjera ko je unutra a ko napolju nije baš tačno mogla odrediti. Nebitno u ta suluda vremena, a kao da ima drugih. Zid je odvajao,  sad meni posle ovoliko godina, nije baš sasvim  jasno šta. Ali da je odvajao jeste,  dobre i pozitivne misli od onih ko

                                                On the incline near Marko’s windmill stood a sign, a signpost for the occasional traveler. Who put it there I do not know, but what I do know is that it sits there by itself. If it ever helped anyone or rather help them get lost even more, I don’t know either. Our little village was always hardly accessible, in the days gone the nature and little goat trails were acting as sort of a deterrent for anyone except those with the strongest will to reach us. Later on the speed of the travel itself was easily taking the traveler too far too fast, without letting him see the start of the road just around the corner. Our village starts of rather narrow and then widens out wih the slope encompassing a nice little valley with houses with set between orchards. A rather charming and unique place. It was always like that. The villagers were always quite conceited and developed some strange habbits because of that specific look of the place. They’d sto

                                                       I knew her as an acquaintance. I’ve noticed her first even before we started high school, I guess I started understanding things and people around me a different way  that summer or autumn. If anyone would’ve asked me something about her I’d probably mumble something incoherently. Today when I walk by her I’m wondering can she understand, from my look alone, what she meant for me these last 30 years. I guess not. Back then the day when I wouldn’t go out because of school responsibilities, parental prohibitions or just bad weather was rough for me. Only a while later I discovered what I was missing. Of course, you know that moment when eyes meet, something happens and both people look the other way. And after that, the day would already be special. I come back home wih some strange inner peace, I’m warm towards everyone, I actually do what I’m supposed to, without arguing, I start studying. I was walking with my friends behing a gro

                                                                                            Ranije dok je stari bio živ, sve je bilo mnogo drugčije, a opet isto. Probam sada da prizovem u sjećanje, i pred oči i lik i način na koji bi riješio nešto u porodici, problem neki, samo ne ide. Njega više tu nema, pripitao sam ga prije petnaestak godina, nešto vezano za, za otkuda sad da znam zašto.  Vjerovatno nije bilo toliko ni važno, a odgovor sam i sam možda izmislio, ko će to više moći da razdvoji , istinu od onoga što nije. Bez obzira na porodicu i moju, i rodbinu, on mi je bio sve, u onome smislu da sam strepio od njegovoga suda, procjene.Toliko praktičnosti, jednostavnosti.  Da se vratim odgovoru, sada puno vremena kasnije odgovor, je ispred mene isti kao tada. Mjerim slova, riječi, mijenjam način razmišljanja a on opet svjež kao tad.  Rođen je bio dvadesetih, a opet dvadesetoga vijeka, dvadesetak se primicalo sa ondašnjim velikim ratom. Ni jedna stvar toj generaciji  nije išla na ruku

                                               Наш најмлађи члан породице. Већ четири године, је онај члан породице, са најбољом енергијом. Увијек је ту за нас. Када је у породици и радост и туга. Њена енергија је посебна.  Већ док је била сасвим малецка, престале су неке експрес породичне размирице. Схватили смо и ми не баш из прве да је заслужна та црна грудва. Због мале дјеце, још мањег простора, који смо дијелили. Тешко смо се усудили да потражимо најбољег од свих. Пријатеља и много, много више од тога.  Наравно наш мали стан, је прије тога постао дом и још некоме. У госте нам је свратио један пар „зеба“, директ из Аустралије, знате то су вам оне птичице мале малецке не веће од врапца, вјечито радосне и распричане, без обзира на доба дана. У њихов комшилук је врло брзо дошао циркус у виду потпуно шашавих папагаја, о њима не би трошио ријечи, све би било мало. Пошто су те двије собице већ са толико шумских бића, трудили смо се да унесемо сваку биљчицу, којој је ту било мјесто па и н

  Упознао сам га прије тридесет година. Додуше можда и неку годину раније. Само тада нијесам био свјестан наше дубоке повезаности. Путовао сам ноћу, стигао некако за мрака а јутро само што није. Први утисак, благ није оставио трага на мени. Како је до поласка првих јутарњих линија, остало неких скоро два сата. Сигуран у себе и горштачку издржљивост . Упутих се пјешице, прво кроз град. Ипак избјегавајући мање и уже улице. Врло брзо сам био на мосту, неки риболовци наведоше ме на прави смјер. Одредио сам свој ритам,и колико ми је мрак дозвољавао упијао крај око пута. Памтио сам и ситне детаље као да сам знао да ћу ту провести посебан дио свога живота.  Кренуо сам тога љета старијем брату. Није живио са нама. Отац и он нијесу били комбинација, која може да функционише заједно. Рано је изабрао свој пут. Него засад толико о томе. Из Подгорице сам пошао крајем маја, врелина, све што је могло већ је изгорело. Како сам се загријавао,тако је и сунце почело да се јавља иза брежуљака. Не навикао

                                                     Тихо и нечујно фебруар је склизнуо са календара. Без велике зиме, није да је нема. Сабирам добрo и лоше од бивше године. Тешко ми иде. И математика и критеријуми ми се замрсили. Волио бих да бар једно функционише. Слаба је то вајда. Како да је угурам у добре? Није била. А било је ваљда и лијепих ствари, можда и није. Можда бих и ја могао бити бољи судија. Да нијесам пристрасан. Морам бити . О  мени је ријеч. Ех да могу да свој живот гледам некако са стране. Да га не живим, да га гледам. Из туђе главе да га гледам. А неко други да га живи. Па да ми каже, тако и тако. Е онда би ми стварно било лакше. Ма могао бих да га пустим. Скоро за све, допустио бих му све успјехе(ако их је било), затим сва признања. Допустио бих му смијех, (читав је био намјештен и искварен). Дозволио бих чак и срећу моју да живи, ако је било. Али тугу моју, е то му не бих дао низашта на свијету. Тугу за годинама,тугу за изгубљеним сновима. Тугу дубоку за драгим