Миладин Зечевић

     Дороти је било име којим се претстављала, у ствари њени су били тешки снобови,који су дјеци давали старомодна дворска имена што је са њеним презименом било у константном сукобу и свађи. Иначе се презивала Међедовић, и са осталим Међедовићима чак и онима у Аризони и Арканзасу није била ни у каквоме сродству,  што ме је у истину зачудило, а да је са овима другима таман у сродству као са мцГрегоровима  из Ирске или Шкотске. Право име је било Доротеја, и сваки пут када би се некоме представила пуним именом и презименом знао сам да је љута  и спремна за свађу и ако је то одбијала да призна. Није хтјела да призна ни да то и сада пребацује родитељима. А да је промјена имена или не дај боже презимена неко светогрђе. Свима осталима се једноставно пруживши руку представила као Сека. Ја сам због једног фаула био на посебном режиму па сам попушио оно Дороти и прилично одбојан став. Прилично заслужено јер сам се по доласку у друштво мало грубље нашалио. То је донекле схватила и као рукавицу ба

        Док се зора спремала да на јуриш освоји маглом испуњену долину Веруше, а први зраци сунца као мачеви разгртали сјенке врховима Планинице. Са друге стране у питомој Грбодољској удолини у потпуном мраку. Будан је и нешто сјетан Саво, узнемирен је нечим. Полако да не пробуди чељад спрема огњиште за ложење. Напољу ломи гранчице и косијером крати дрва, тек када све припреми укресаће напољу кремен у труд. Гледа са врата, три сина као јаворови, очи су му пуне мушке снаге и љепоте. Опет је немиран и љут, откад су се браћа одвојила и преселила није се порадовао ничему а да му та слика не прође испред очију. А зна да је тако морало, нема ту Бог зна колико имања. Нешто га стегло и гуши. Прољетос су све на вријеме позавршавали, остало је још да на Слатачким и Каменским ливадама, покосе дебеле откосе отаве и збрину сијено. Послије би са богатим малом уронио у питому јесен. Опет га загуши, трећи пут јутрос, закашља се. Исто као онда под Тарабошом пред братску погибију. Наљути се на себе и из

   Недодери смо ти ми, мош'нас лагат', зајебавати али смо ми увијек исти и све трпимо. Недодер народ, таквога нигдје нема. Све нам покради и утуци у појам, ништа нам не можеш, наравно јер смо недодер. Товари, млати и пљуј у лице, опет ништа недодер. Обећај нам нешто па нас завлачи али џаба. Све нам жеље и наде сјеби, опет нама ништа јер смо недодери. Недодер нам је и крштено име, и слава и кућа. Све нам узми што имамо и немамо, опет смо исти недодер. Ни то недодер нам не можеш узети јер погађаш и то недодер је недодер. То недодер постоји само за нас као ријеч, појам и значење. Презиме нам је недодер па смо сви недодери. И племе исто. Пјесме су нам недодер. Ми их исте такве недодер пјевамо недодер времена, и ђеца су нам недодер па их тако и гледамо, задовијек остану ђеца или недодер. Ево и ја недодер, сто и кусур претурих недодер година, недодер живота и смрт ће ми ако је буде бити недодер, никад јој краја бити не може. Биће све наше и унапријед и у назад недодер и тачка. А није

  Сакупили смо се, ево скоро двије године да бранимо светиње од оних људи којима оне нијесу свете. Баш ништа друго нијесмо тражили, није нам ни тада ни данас била битна „меритократија“, „Европа“ ни у којој варијанти, и баш ништа од циљева које себи зацртавају разни ликови. Дошли су и неки нови стари људи, кажу да попис није важан, нама јесте. Кажу да потпис на споразум није важан, нама јесте. Кажу да би да мире, кога и са киме. Ми се нијесмо свађали баш ни са киме. Никоме нијесмо рекли да не ради то што хоће. Нијесмо му ни рекли да не смије да буде то што мисли да јесте.  Само смо стајали испред својих цркава. Изгледа да је држава уобразила да јој народ не треба, прво је та држава послала полицију на Србе и православце, сада на Црногорце и оне који нијесу православни.  Ко је та држава? Ко је то рекао држави да ради. Није она, држава ту ради себе него ради нас. Неки јој скандирају да је вјечна? Ако буде оваква, ја бих се замислио у вези тога поклича. А препоручио нови, другачији. „Пушти

  Док се зора спремала да на јуриш освоји маглом испуњену долину Веруше, а први зраци сунца као мачеви разгртали сјенке врховима Планинице. Са друге стране у питомој Грбодољској удолини у потпуном мраку. Будан је и нешто сјетан Саво, узнемирен је нечим. Полако да не пробуди чељад спрема огњиште за ложење. Напољу ломи гранчице и косијером крати дрва, тек када све припреми укресаће напољу кремен у труд. Гледа са врата, три сина као јаворови, очи су му пуне мушке снаге и љепоте. Опет је немиран и љут, откад су се браћа одвојила и преселила није се порадовао ничему а да му та слика не прође испред очију. А зна да је тако морало, нема ту Бог зна колико имања. Нешто га стегло и гуши. Прољетос су све на вријеме позавршавали, остало је још да на Слатачким и Каменским ливадама, покосе дебеле откосе отаве и збрину сијено. Послије би са богатим малом уронио у питому јесен. Опет га загуши, трећи пут јутрос, закашља се. Исто као онда под Тарабошом  пред братску погибију. Наљути се на себе и изађе,

 Велика су дјеца. Напатило се више кроз живот и не памти колико. Жалосна му мајка, живот прође кроз прсте као пијесак. Да бар види Алексу, лоше су се растали. Јесу били у контакту писмима, друго је то а фали му. Навикао на њега скоро као на друга а не сина. И њега нека судбина милује, ђаво је такву понио. Перуника о' Перуника, зна да га чује а прави се глува. Доста је и њој свега. Шта је, шта вичеш ђе гори? Ма не гори, него на врх језика ми, а не могу се сјетити. На Бјеласици, не овој нашој Колашинској, него некој тамо. И још једна има ђе су наши пострадали од Бугара прошли пут. Кајма... не могу ја то ни изговорити. Опет ти о Алекси, дослутићеш му нешто. Иди и доћерај те десетак оваца да помузем, лаје пас као махнит, можда је вук. Устаде лако и цкладом се попе ка омаленом стаду. Зинула је планина, сва хучи и дозива јесен. Полако се примаче и помилова пар јагњади. Е овакви смо ти и ми људи Свети Арханђеле, све нас неко глади и милује, док стави нож под врат. А писма нема други мјесе

  Уобичајено је овакав осврт, започети цитатом из светога писма. Можда старом кинеском или јеврејском пословицом. Ниједно од тога не познајем наизуст, а мрзи ме да „копам“ по интернету, или тунеле ка магацинима и депоима. „Велика“ хапшења ових дана, оптужбе. Моралисања на сваку страну. Не могу се отворити новине, а да вам нека афера не падне на ногу. У мојем окружењу, непријатељи државе множе се брже од вируса. Некаквe  службе прислушкују, некакве издајнике. Издајници као издајници, издају све. Чаршија суди, одређује казне. Повезују се неповезиве ствари. Великани израњају из прашњавих књига и зборника. Свако ко држи до себе труди се да буде оригиналан, да нађе егзотичну причу из давнина. Да са њоме што боље поентира. Ваде се из историјских читанки бркајлије из осамнаестога и деветнаестога вијека. Лијепе се за њих изјаве од прекјуче. Пуцају лапсуси, на сваку страну. Увреда и пљувања од јутра до мрака. Нема граница, ни мјере, ако мјера није паризер наш насушни. Као да је негдје пукла бра