Миладин Зечевић

       Живота бјеше онај мањега раста са раскубеним брковима као од сламе, малко виши од њега је силни Јаков добро поширок и у плећима и око струка. Све на њему некако богато и има га више него што треба, а можда га и треба таман тако и толико колико се види. Некакао су у свему један супротан од другога, Живота мршав и немаран сакривен у коси и бради, Јакова и глас издаје да је навикао на грају и бахато понашање. На тај први поглед он је био тај којега се треба плашити. Изглед би свакога преварио, и нијесе то баш тако ријетко ни дешавало. Е па њих двојицу одреди главни Петар главом и брадом да сађу до града и извиде јели се хајка за хајдуцима умирила и утишала. Додуше и почетак ове приче замирише на давно доба хајдука и жандара и још којешта. Ипак је тачан и вјеродостојан, мада су и имена некако пала као да су дио такве приповијести. Овако на прескок рекох да вам представим чудно друштво и њихов ништа мање чудан пут, а ево и ја видим да тако не може започети. Већ се мора кренути од поч

      Хронике ове, овакве или онакве, неважно је најбоље ће остати, са обзиром на количину и квалитет односно изостанак истога  вјероватно допринијеће и трајању. Наравно и формирању ставова и мишљења оних који их буду читали и узимали за озбиљно. Ми који се дрзнемо да их остављамо иза себе као испљуван тротоар, то знати нећемо али свеједно имамо потребу да их оставимо онако како смо их ми доживјели. Надам се без јакога личнога печата само са оним обавезним садржајем а уредници ћемо наравно бити ми. Суд о нашим“хроникама“, поштен и реалан никада нећемо чути, он ће доћи послије нас. Ако у ове зимске дуге ноћи негдје гдје вас је живот оставио вечерас или наравно неко друго вече тамо иза поноћи уз лоше свијетло и  очију жељних боје и страсти будете читали или само прелазили очима преко исписаних редова. Са ове стране овога истога текста сам ја, као и ви затечен и остављен. Са том разликом што ћете ви знати о чему сам ја мислио ових тренутака а ја и поред све знатижеље нећу моћи продријети

  Одрасли уз вече на шкољу нијесмо се авизали на јутро. Оно је послије лијепе и сјетне вечери са драгом на хриди за вријеме бонаце долазило брзо и силно као прејака запршка са доста папра и лука на танак доручак. Нестале су боје и мириси осим мрких флека од аутомазива и несагореле пластике. Пребрзо у величини свих кључева и радапцигера. Јеби га нијесмо знали да се тај претходни филинг мора чувати и његовати, нама је био здраво за готово. Пуни прича о бољем сјурили смо се низ стубе без могућности да се вратимо назад. Прво су нас махери навозали да о томе дијелу живота испричамо све, да понешто и домаштамо и да сами себи одредимо цензуру ако нам некада падне на памет повратак. Сада смо ту гдје јесмо, као жељни смо хамбургера а гутамо буреке. Бурек последњу успомену на споре и лијепе дане. Подварак је постао народни непријатељ и малигни утицај Хунске и Словенске прошлости. Зато су жваке и сода добиле мјесто на славама које су сада постале инвент, и служе се умјесто слатког и воде. Госте д

           Разговарам са адитивима, афродизијаци дижу главу тражећи аперитив за лако јутро обрасло мамурлуком, нестају у измаглици малигани и праве мјеста љутњи на самога себе. Похлепа за зарадом појачава оштар поглед супстрата а глава пуца и тамо гдје јој недостаје шав, пада наравно да пада и прија и без обзира на кијавицу. Ковид или грип, можда само босе ноге на плочицама увезеним са Антартика. Постојбина из њих исијава, капилари у очима сјаје црвеним здравим сјајем. Фигура деда мраза у излогу као педофил се осмјехује руменој дјечици промрзлих прстића и носева. Нова се ближи, док улични украси бљескају у очним дупљама као поломљен кристал. Бијес расте и пуни ми плућа несагорелом нафтом и димом цигарете. Транвестита лијепих усана и огавне фаце прате очи мале вароши. И ја са њима вагам колико је тесторона, протурила кроз систем та љупка фигура дјевојчице. Премного изгледа, чак се мангупски и гега у ходу. На крају тротоара шину прст у ноздрву и нешто тешко као опушак отресе о бетон ка

      Замислио је тог јутра студентски дом на обронцима престонице, топао и чудан мирис дјевојачке собе, пењање промрзлим прстима по фасади зграде и мећаву која је допратила воз којим је допутовао. Кошава и хладноћа који су га грлећи дочекали на перону и набусити полицајци у холу станице. Све је нестало онога трена када је отворила очи и вриштећи од среће зграбила га и љубила по лицу и врату. Све непријатности које је понио са собом од куће и оне са пута нестале су кроз слабо затворен прозор. Већ на пола метра даље престајале су да постоје. Дуго су били заједно и разговор о једноме од њих двоје подразумијевао је обоје, некако се помисао на њих сводила на то да се ради о једној особи. И када су били на испиту допуњавали су једно друго, чак су и професори некако дозвољавали тај чудан концепт. Нема тога ко их је снимио у парку или у студентској мензи ко није примијетио лудачку везаност и посвећеност. Питате се шта се догодило па је прича наставила у некоме другоме правцу,

     Балкан није само крвав и суров, бесповратно је и неизљечиво неваспитан и груб. Простор обрастао дивљим  шипком и драчом, некада чудно излијепљен и смандрљан у једну цјелину никада није могао издржати скоро никакав притисак, па се зато почетком кризе и промјена распадао по свима шавовима па и тамо гдје шавова није ни било. Свеједно је ваљало живјети и ићи напријед. Томе није доприносило ни то што су се преко ноћи рађали очеви нација, који су сами били старији од својих креација. Неке су настајале, неке се умножавале а поједине сва је прилика неће ни закмечати. Није то остало само на томе, чудан простор, рађао је и чудне људе. Раније сам избјегао да повјерујем Андрићу и Крлежи, наравно не само њима већ великоме броју људи који су на то опомињали и давали нам слику тих креатура на увид. Касније нијесам повјеровао ни Кустурици, и сличним погледима. А онда је започео живот и кроз њега су у једном тешкоме и суморноме колу играли и Ћоркан и Феркоња руку под руку са младом Ђекном и Паштро