Миладин Зечевић

  Предложих јој не без сарказма, да нам је југ Америке нешто мало запостављен, јебо ме отац, већ послије подне сам на инфективној примао вакцине и серуме против грозница које тамо владају. Једна моја извања тетка је имала изреку“ грозница те тресла“, ех заиста. Драги моји, колико сам се пута изгубио на Копакабани, када ме жуте пошаљу по пиће или ручак, много ли сам пута псовао и Кука и Магелана а богами ни Колумбу нијесам остајао дужан. Псовао сам ја и најближе, када год сам морао појести неки локални специјалитет, леш некога чуднога живинчета са одакле ја знам којега мора. Жељан парчета проје и домаће јагњетине. Укратко све чему сам се надао претворило се у неку чудну јурњаву на коју нијесам навикао. Њих двије би одмах по доласку као фурије обилазиле разне „стрмоглавице“ и зидине, док бих ја прво мучио муку са „столицом“, наставио борбу са инсектима и почесто од тих „прелијепих мјеста“, као прави господин видио хотелску терасу и евентуално бар.

  Резултати избора само што нијесу. Нервозно се шета по соби. Још само овај пут послије ћемо лако. Како сам се ослонио на ове неспособне ликове. Мени дјелују покварено, поготово онај бивши министар. Скреће очи када ме гледа, нањушио крај. Кваран је до сржи, већ је он договорио издају. Удахну мокар, прохладан ваздух. Само још овај пут. Блага грозница га стресе. Све за народ, ј... ме народ. Даш му све а он обијесан. Хоће сам да одлучује о себи. А купа се једанпут мјесечно, хоће демократију. Унук козе и камена, хоће демократију. Не зна да демократија кошта. Не примају нас по свијету на лијепе очи. Све се то брајко, плаћа. Колико смо битангама у одијелима дали пара, брдо, само да се удостоје да дођу у ову рупу. Сад су на њиховој страни, фино су друштво нашли. Таман као и они што су. Само још... Заштићени телефон зазвони, како, још је рано. Рекао сам да ме не зову за сваку глупост. Са друге стране пријатељски глас, без бриге водимо. Урадили смо на терену све. Обрадова га глас, мало посл...

Садашњи је чудо. Његов успјех је као из библије. Није био члан ни једне партије. Нико га није гласао. А он на првоме мјесту. Његове играче нико не зна. Не смета им. Садашњи је свемир сам за себе. Он никога и не може изневјерити. Никоме он ништа и не дугује. Он је мјера, он је суд. Божији гласник. Само он зна куд идемо, нама неће да каже. Можда се не ваља. Можда ако нам каже, судбина поквари. Можда њему садашњем, бивши и није толико грешан. Бар не толико колико ми мислимо да јесте. Можда су и нека својта, сви смо ми ту нека својта. Мој до мојега. Бивши и садашњи. Садашњи и бивши. Једино ми исти. И опет ништа не знамо, опет смо глупи. Опет радимо у корист своје штете. Не штеди садашњи топле ријечи за нас. Мине нас жеља на бившега. И играчи нас подједнако воле, као и они прошли. Да му је бар име Ненад. Имало би смисла. Бивши је имао визије, садашњи халуцинације. Привиђа му се да нас нема. И бивши је сањао да нас нема. После се пробудио. Можда се и Ненад пробуди. Јутро је одмакло, вакат је...

 Све вама драге текстове, наћи ћете овдје

 Volim sunce, o kako volim sunce, volim vetar jak, kišu obožavam a o snijegu da i ne govorimo. A ono sto najviše mrzim su glasovi ne ljudi, vec glasovi koji ... Do kada će padati ova dosadna kiša, pa kako je pripeklo ovo čudo, pa da će samo vjetar da stane itd.... Kako čovjek da mrzi kišu ako je samo jednom prošetao, ljut ili razočaran po tihoj proljetnoj kiši i osjetio kapi na licu i miris u nozdrvama. Ili pljusak koji ga je iz neke, apatije natjerao u trk, ili vjetar koji u naletima prekine onaj ustaljen red misli. I okrene naše misli na sebe. Onda doda jače i jače, požurimo utrčimo unutra a osjećamo da smo napolju ostavili nešto svoje. Sunce, ima li ičega na svijetu draže i milije od sunca. Da je nemoguće opisati i dio radosti, koju nam priredi skoro uvijek. Gledao sam tek rodjene bebe na tv kako plivaju, kako im se na vjetru zarumene obrazi. Da li dječiji smijeh ima ikada više smisla, nego cika i vriska pokraj vode na suncu. Naravno da nema. Opet poslije svega svaku promjenu pr...

Побјећи из те своје „зоне удобности“, која успављује чула и дух, сматрао сам увијек својом обавезом. Лијеност којој се преда прво дух, а послије као домине падају све одбране и сви психолошки механизми. Осваја непримјетно, све је на додир и све је „remote control“. Оно што не примијетимо је лакоћа са којом одустанемо од борбе за став, или мишљење. Тврдоглаво, водим борбу због своје лијености, да јој не дам простора. Макар став који браним био и потпуно погрешан, јер у ствари не браним значење истога, већ право да га имам, да, право на став и мишљење. И охрабрим себе, и свој дух за борбу, и поразим своју лијеност. Изађи човјече из те „зоне комфора“, бори се за нешто, било шта. Убаци камен у ципелу и шепај, не вади га док не направи рану. Буди будан, наспаваћеш се лијени скоте. Угаси цигарету прстима, само изађи. Наљути се и опсуј, пошаљи некога или нешто у три пм. Само изађи и бори се имаш зашто!  Еуфорија са којом сам устао никако да се слегне. Разлога за њу не могу да се сјетим. О...

                                            Само рашири крила и лети, лети куда те очи поведу. Рашири ноздрве и лети. Широм отвори очи, удахни пуним плућима и лети. Снажно замахни крилима и уђи у вртлог. Пусти  нека те носи. Нека те носи младост, крени и лети. Не стај, лети до краја, па се врати. Лети и срцем, и оком и душом, лети. Уђи у најтамнији облак, крилима га разнеси. Распрши га у хиљаде капи. Направи од њега росу. Лети у сунце, додирни га крилом, а онда снажно замахни и охлади. Само док можеш лети. Једнога дана нећеш моћи. Зато лети. Бићеш стар, гледаћеш у земљу. Лети док си жив, једну прилику имаш. Не жали, биће зато времена. Лети високо, до звијезда. Лети и даље. Стигни до краја, па се онда без кривице врати. Кад ти године подрежу крила, а туга се увуче у очи. Да имаш свој лет, само твој. И да си га живио свакога трена.