Миладин Зечевић

              Давно прије овога дана такав осјећај није царевао мојим мислима и стомакаом, не оним који једе наравно већ оним који осјећа. Оно чудно средиште тога што јесмо, и што ћемо бити. Ту у пресјеку линија које се сијеку и дијеле хемисфере подијељене по створитељу, и свака са тачно датим намјенама. Е баш ту на пресјеку тих линија осјетио сам страх. Не онакав какав познајем. Неки други и другачији. Састављен у мјешавину радвнодушности не заинтересенованости и празнине. Пробадало ме нешто испод плећке, али није ме дотицало, разговарао сам са неким и гледао у уста која су се отварала и правила чудне гримасе, тон је био искључен. Ни слика није битно играла улогу. Осим поглед у очи. Иако га нијесам слушао знао сам да лаже. Нијеми и безгласни невид испред мене се батргао као пред судијом. А ја са своје пола метра периферним видом гледао позамашно попрсје госпође у мимоходу крај нас мртвих. Једва сам се савладавао да га откачим псовком или ћушкањем...

      Na neke stvari budemo neosjetljivi, i zaboravimo njihovo pravo znacenje. Dotle da provedemo puno vremena u kolotecini nesvjesni svega oko sebe. Nedavno mi prijatelj skrenu paznju koliko su u njegovome zivotu bitni roditelji. Da zaboravio sam deseti februar, toga dana je mojem ocu rodjendan, nijesam bio ni da ga obidjem, na taj dan, nijesam otisao ni cijelo ljeto, evo i jesen je stigla a taj kratak put da ga obiđem predstavljao mi je neki napor. Dok sam bio manji gledao sam u njemu svu mogucu toplinu i zastitu, a sad, sad zaboravim njegov rodjendan, odlazak, bogami se desi da ne pomislim na njega, naravno da me je sramota. Nego sta se tu moze ići ću sjutra. Koristio bih kad opisujem njih sve velika slova ne da bi mijenjao gramatiku, vec da naglasim koliko mi fale, znače i sa koliko poštovanja pokrenem neko prisjećanje. Djed majčin otac, starina rođena krajem devetnaestog vijeka ostao mi je u sjećanju kao mjera svega. Uvijek sam kao primjer imao ispred sebe sliku njeg...

      Сањам понекад, уплашим се као дијете па стрекнем. У зноју и дрхтавици се пробудим. Држим главу рукама и пробам да истиснем и тако као последње остатке пасте за зубе немирне сцене и оно што завлада измећу слепоочница. Заборавим га већ за неколико минута и садржај и понекад људе које сам сањао, само онај чудан осјећај, некад чудно лијеп и окрепљујући а некада онај други. Тежи и оштрији не напушта ме данима. Размишљао сам о томе, и као неке закључке донио, за мене су заповијести а вама се такво моје тумачење снова и оностранога може свидјети или не. Нећу вам замјерити. Мени се понекада то тумачење поклопи са изненадним пехом, или неочекиваним успјехом. Услед таквога искуства са сновима дошао сам до спознаје да мој мозак или заиста има неку чудну везу са зоном сумрака, и са некиме големим сервером на коме су похрањене такве врсте вијести и информација, прилично нечитке и немуште. Не замјерам ја на томе, знам то и сасвим сам сигуран, да нијесу оне „ те вијести“ фаличне и...

  Идиличне слике и пејзажи старога свијета, остале су далеко иза нас. Чак више нијесу ни у сјећањима најстаријих становника, оних који су овдје у новој домовини од првога времена. Првих који су дошли и донијели нове законе одавно нема. Угашени су и направљени нови и бољи. И тако редом, нова врста која са старом потеклом прије трилиона година нема скоро ништа заједничко. Сви смо равноправни и без разлика. Клонови смо једнога од првих, зато смо и посебни. Тако бирамо и првога, он је и наш отац и наша мајка. Наш први!   Лијепо нам је ту, живот је складан и добар, о томе се стара Први. Није мала ствар, Луциферов Први Кардинал. Алфа и омега нашега живота и свега што ће бити. Поносно гледамо у дубине амбиса са њиме на челу. Чекамо коначни излазак нашега створитеља ничега и предивне празнине. Док траје обред наших првосвештеника сви се најежимо и тамо гдје нама обичнима требају као Првоме бити рогови, додирујемо један другога. Хук амбиса и заудар подземља милује наше лице. Проломи се...

     Дороти је било име којим се претстављала, у ствари њени су били тешки снобови,који су дјеци давали старомодна дворска имена што је са њеним презименом било у константном сукобу и свађи. Иначе се презивала Међедовић, и са осталим Међедовићима чак и онима у Аризони и Арканзасу није била ни у каквоме сродству,  што ме је у истину зачудило, а да је са овима другима таман у сродству као са мцГрегоровима  из Ирске или Шкотске. Право име је било Доротеја, и сваки пут када би се некоме представила пуним именом и презименом знао сам да је љута  и спремна за свађу и ако је то одбијала да призна. Није хтјела да призна ни да то и сада пребацује родитељима. А да је промјена имена или не дај боже презимена неко светогрђе. Свима осталима се једноставно пруживши руку представила као Сека. Ја сам због једног фаула био на посебном режиму па сам попушио оно Дороти и прилично одбојан став. Прилично заслужено јер сам се по доласку у друштво мало грубље нашалио. То је донек...

        Док се зора спремала да на јуриш освоји маглом испуњену долину Веруше, а први зраци сунца као мачеви разгртали сјенке врховима Планинице. Са друге стране у питомој Грбодољској удолини у потпуном мраку. Будан је и нешто сјетан Саво, узнемирен је нечим. Полако да не пробуди чељад спрема огњиште за ложење. Напољу ломи гранчице и косијером крати дрва, тек када све припреми укресаће напољу кремен у труд. Гледа са врата, три сина као јаворови, очи су му пуне мушке снаге и љепоте. Опет је немиран и љут, откад су се браћа одвојила и преселила није се порадовао ничему а да му та слика не прође испред очију. А зна да је тако морало, нема ту Бог зна колико имања. Нешто га стегло и гуши. Прољетос су све на вријеме позавршавали, остало је још да на Слатачким и Каменским ливадама, покосе дебеле откосе отаве и збрину сијено. Послије би са богатим малом уронио у питому јесен. Опет га загуши, трећи пут јутрос, закашља се. Исто као онда под Тарабошом пред братску погибију...

   Недодери смо ти ми, мош'нас лагат', зајебавати али смо ми увијек исти и све трпимо. Недодер народ, таквога нигдје нема. Све нам покради и утуци у појам, ништа нам не можеш, наравно јер смо недодер. Товари, млати и пљуј у лице, опет ништа недодер. Обећај нам нешто па нас завлачи али џаба. Све нам жеље и наде сјеби, опет нама ништа јер смо недодери. Недодер нам је и крштено име, и слава и кућа. Све нам узми што имамо и немамо, опет смо исти недодер. Ни то недодер нам не можеш узети јер погађаш и то недодер је недодер. То недодер постоји само за нас као ријеч, појам и значење. Презиме нам је недодер па смо сви недодери. И племе исто. Пјесме су нам недодер. Ми их исте такве недодер пјевамо недодер времена, и ђеца су нам недодер па их тако и гледамо, задовијек остану ђеца или недодер. Ево и ја недодер, сто и кусур претурих недодер година, недодер живота и смрт ће ми ако је буде бити недодер, никад јој краја бити не може. Биће све наше и унапријед и у назад недодер и тачка. А ниј...