Миладин Зечевић

  Сам почетак боравка на површини откачене лопте наметне ми се с времена на вријеме. Замисао да се свијет врти и без силе, чуда која смо усвојили еонима као правила. Понесе машта лаку и једноставну душу, кроз полу склопљене трепавице видим прашуме, тамо гдје данас царује голет и камен. Ријеке су веће и разарајуће, несагледиве а створења у њима велика и моћна. Њихова појава на површини изазове и у томе мојем маштању страх и дрхтавицу. Опет склопим трепавице и огромна сјенка прекрије небо, то чукунђед данашњег орла отклизи покривши десетине метара. Сва сила инсеката, свих могућих и немогућих врста, летећих и нелетећих, зујање и звуци које доста дуго нијесмо чули. Јутарња магла и роса , и топот нечега са чиме немам снаге да се сретнем бар вечерас. Рогатих и зубатих животиња са роговима, перјем и зубима гдје се ни на најсмјелијем цртежу не би могли појавити. Свакако да тим рајским вртом шеткају и наши предаци, оно да ли баш шеткају или се под заштитом ноћи шуњају, или крију испрепадани...

  Некада смо мислили да само тамо испод екватора важе закони омерте и слуђени пуковници са реј бан наочарима. Да једино тамо царује корупција и интереси. Некако су и мене лијеношћу изненадили новинари истраживачи, који једне аршине имају сада у овој кризи а неке сасвим друге гаје ево десетак и више година. Новинари и репортери једне велике свјетске куће ни једанпут нијесу приказали избјеглице из Судана, Либије, Ирака, Малија или Сирије. Са ограда од бодљикаве жице извјештавају о милитантним избјеглицама са скупих јахти снимају потапање сплавова са афричком дјецом. Згражавају се над појавом тих прљавих црнпурастих невољника. Сада се сузних очију појављују поред оних других, слажем се да треба, само гдје је та емпатија била до сада. Плачу над беживотним тијелом ратника који је погинуо у борби, а у устоме снимку вриште од среће када неки деветнаестогодишњак изгори у камиону( руском). Е господо моја Гебелс је за све вас био господин. Е да погледамо и другу страну, бар онолико колико зн...

  О садашњем и бившем по нешто се и рекло или макар наговијестило. Права дилема је ових дана, и не само у мојој глави, ко ће или шта бити „будући“. „Експерт“? „Политичар“? или „онако“. Знате већ оно, „сине хоћеш ли јаје на око или онако“. Јаје му ту дође, ако је на око то би му било нешто као „експерт“, ако се умути „политичар“(највише лежи то да је умућено), а ако не преживи сусрет са тигањем и врелим уљем и сво се збрчка и разобличи, е то би му опет било „онако“. Можда  је поређење, могло и боље да опише стање али ме је било страх да напишем нешто вулгарно и уличарски. Дакле хтјели или не следује нам да добијемо умјесто да кажем к...., јаје. А какво видјећемо брзих дана. Брзо ће сва је прилика преселити у ону моју причу о садашњем и прије него ли загори за тигањ(залијепи се по дубини за власт) постати бивши. А некадашњи бивши се нешто јарнуо па опет пролајао, би да хапси и исељава. Гледамо га са невјерицом, мисли се ваљда да би као онај несретни Зеленски макар могао некоме к...

  Америка и Енглеска скоро сам сигуран неће бити пролетерска, али да би се могло десити да пропишу ћирилицом у то би се вала кладио, па макар изгубио опкладу. Почело вријеме информатике, ево па пар деценија. Оставили се ако има ко жив од те генерације транзистора и папирних новина. Све као видимо у реалноме времену и доносимо исте такве закључке. Инстант, е па реалност је негдје друго. Није ме нико водио за руку да ми покаже гдје, али јасно ми је да је оно што ће се дешавати ван домашаја већине „аналитичара“ који прате наручене и очекиване коментаре. Рат овај „нови“, мада по мени ни један није нови већ наставак ранијег сукоба. Колико прође од примирја до новога вађења оружја  и наставка емотивнога разрачунавања зависи од хиљада разлога. Овога пута је разлоге и поводе вадила једна посебна елита, одговорна за десетине ратова у задњих неколико деценија. Ваљда гладна историје и свога осјећаја важности, радила је седамдесет година на туђој несрећи и јаду. Под палицом свјетских влас...

  Полуђе ли луда лопто? Полуђе ка' по једна.лудиш ти одавно и прождиреш све на себи и људе и куће. Облаке ако се преваре да превише приђу. За довијек ли си гладна и жедна, проклета. Луда си ти и овај пут изгледа превише, тресеш се од среће и усхићења. Ако проклета, нека те. Нека, када смо ми аветни па се за парче твога блата покидасмо и једни другима очи повадисмо. Кунем ти се остаћеш ти сама и пуста. Заслужујеш такву судбину, најбоље и највредније си прије времена са апетитом примала у свој загрљај. Не треба теби нико и ништа, таман као твојим сестрама. Хладна кучко, уживаш ли и овај пут. Блесаво од мене што питам, знам да сеириш и мутиш ријеке од среће. Нека те нека. А сиједи те добро познаје и подалеко одавде посматра како наводиш на зло и сваки безобразлук.  Опомиње ме и све моје, да те не изазивамо и да се не отимамо за твоја блага, зна он колико то кошта. Зна и тебе. Али све му је џабе, људи смо. Па стога халапљиви и незасити, свега би још и још мало. Е ту ти чекаш, умил...

  Сви смо помало прогнозери, углавном неуспјешни. У своје име се бар могу заклети. Ови дани доносе неке нове теме, на жалост тешке и бруталне. Појединци и неке групе на то што се дешава заиста не утичу и нијесу битни. А бога ми ни неке „државе“, што због својих слабости, а подоста што и на великој карти не представљају баш ништа. Наравно да то не искључује право да се све коментарише и да му се да свој суд. И опет да поновим са својим правом на грешку и погрешно виђење, на крају крајева не кошта ништа. Цијена моје или туђе грешке у прогнози је саавршено неважна, осим мени наравно. Па да у томе мору прогноза чујете још једну, ни тачнију ни погрешнију од хиљада сличних.   Наиме у конфликту искрслом између једног, назваћемо га Џоа и другога нека овај пут буде Аљоша, сви мјеримо километре, „јунаштво“, као да је у таквоме сукобу важна даљина, и као да јунаштво може да се мјери килограмима и центиметрима. На замишљену вагу пристигли су и на тасове се наваљују „килотони“, махови...