Миладин Зечевић

  Збуњен сам као и већина других са ониме што се дешава на истоку Европе. Некакве симпатије, подијељене и оне које то нијесу гајим према појмовима, на које сам наилазио кроз живот. Наравно да је на првоме мјесту „света Кијевска Лавра“ православни свјетионик у временима када се над Балканом вио дим спаљених села и људи. Када су гореле цркве и манастири а непокорни набијани на колац. „Одеса“ и јуриш морнара на последње окове стављене о врат милионском народу. „Зимски Дворац“, и Аљехинов супермодерни филм прије сто година. Како би неко са ових простора био имун на старог Тараса и његове синове, никако. „Донске козаке“, бар у мојој машти доведене до савршенства, људи у чудним униформама и брадама и превеликом словенском душом. „Стаљинград“, „Лењинград“, „Москва“, „Курск“ и величанствени поход на Берлин са врховним сатаном у њему. Баршунасти дубоки глас бившег Московсог Патријарха, чинио је да вјерујем да се све молитве одмах испостављају тамо гдје су упућене. Валентина Тјерешкова, Гага...

 Богами неће тако ићи, ево видјећете. Окани се Љубо те приче, наравно да ни Николу књаза нашега последњега нећу послушати.  Не због вас двојице или што сам љут на вас већ из својих себичних разлога. Ево само да скинем са портабл компјутера прљави веш и Марину саксију са неким зељем у њој, и ето ме да вам и написмено доставим да имате црно на бијело, нећу по вашем и крај. А како ћу ? Ни то не знам, знам само да тако нећу. Ето нећу можда ни како ја хоћу, како то? Ни то ми није најјасније. Снаћи ћу се некако, ваљда. А ако се баш и не снађем није страшно.    Сањао сам једнога црвенога хероја и једнога од давнина овдје књаза, гомилу неких важних ликова са еполетама, титулама и звањима. Некада би њихова појава у овим крајевима изазивала страх, поштовање и клањање до земље. Јбг мени тај сазив поквари сан, и ево сањив а ненаспаван док се у мени ломе сан и јава, дајем ову изјаву. И док су успомене на њих још ту уз леђа као језа, откопавам лап топ недирнут мјесец и , кусур. Ур...

 Лијепу бринету о којој ћу вам вечерас натукнути по нешто, ја заправо никада нијесам упознао. О њеноме животноме путу такође сам, да тако кажем информисан посредно, а чиме друго него трачевима. Трачеви знате већ понекада буду тачни, али им то није баш главна одлика. Немојте замјерити дакле ако вас ја са нечиме обманем, није ми намјера а и пјесник је рекао ако су лагали мене и ја лажем вас. Име сам позајмио наравно њено, од неке друге жене, некако ме било стид користити права имена и догађаје. Нема потребе да се било ко препозна у мојим писанијама и јадиковкама. Радојка је јединица у имућној сеоској кући, на некој нашој планини. Пажена и његована макар околико колико то наши горштаци знају. Дошло је и вријеме да се она несигурним кораком упути у живот и обавезно школовање подаље од родитељског дома. Већ задјевојчила, лијепа и једра, неискварена и покуњена стигла је тамо гдје ће наредних година стицати знања и бити на понос родитељима. Град, сушта супротност вјетровитим падинама обра...

  Сам почетак боравка на површини откачене лопте наметне ми се с времена на вријеме. Замисао да се свијет врти и без силе, чуда која смо усвојили еонима као правила. Понесе машта лаку и једноставну душу, кроз полу склопљене трепавице видим прашуме, тамо гдје данас царује голет и камен. Ријеке су веће и разарајуће, несагледиве а створења у њима велика и моћна. Њихова појава на површини изазове и у томе мојем маштању страх и дрхтавицу. Опет склопим трепавице и огромна сјенка прекрије небо, то чукунђед данашњег орла отклизи покривши десетине метара. Сва сила инсеката, свих могућих и немогућих врста, летећих и нелетећих, зујање и звуци које доста дуго нијесмо чули. Јутарња магла и роса , и топот нечега са чиме немам снаге да се сретнем бар вечерас. Рогатих и зубатих животиња са роговима, перјем и зубима гдје се ни на најсмјелијем цртежу не би могли појавити. Свакако да тим рајским вртом шеткају и наши предаци, оно да ли баш шеткају или се под заштитом ноћи шуњају, или крију испрепадани...

  Некада смо мислили да само тамо испод екватора важе закони омерте и слуђени пуковници са реј бан наочарима. Да једино тамо царује корупција и интереси. Некако су и мене лијеношћу изненадили новинари истраживачи, који једне аршине имају сада у овој кризи а неке сасвим друге гаје ево десетак и више година. Новинари и репортери једне велике свјетске куће ни једанпут нијесу приказали избјеглице из Судана, Либије, Ирака, Малија или Сирије. Са ограда од бодљикаве жице извјештавају о милитантним избјеглицама са скупих јахти снимају потапање сплавова са афричком дјецом. Згражавају се над појавом тих прљавих црнпурастих невољника. Сада се сузних очију појављују поред оних других, слажем се да треба, само гдје је та емпатија била до сада. Плачу над беживотним тијелом ратника који је погинуо у борби, а у устоме снимку вриште од среће када неки деветнаестогодишњак изгори у камиону( руском). Е господо моја Гебелс је за све вас био господин. Е да погледамо и другу страну, бар онолико колико зн...

  О садашњем и бившем по нешто се и рекло или макар наговијестило. Права дилема је ових дана, и не само у мојој глави, ко ће или шта бити „будући“. „Експерт“? „Политичар“? или „онако“. Знате већ оно, „сине хоћеш ли јаје на око или онако“. Јаје му ту дође, ако је на око то би му било нешто као „експерт“, ако се умути „политичар“(највише лежи то да је умућено), а ако не преживи сусрет са тигањем и врелим уљем и сво се збрчка и разобличи, е то би му опет било „онако“. Можда  је поређење, могло и боље да опише стање али ме је било страх да напишем нешто вулгарно и уличарски. Дакле хтјели или не следује нам да добијемо умјесто да кажем к...., јаје. А какво видјећемо брзих дана. Брзо ће сва је прилика преселити у ону моју причу о садашњем и прије него ли загори за тигањ(залијепи се по дубини за власт) постати бивши. А некадашњи бивши се нешто јарнуо па опет пролајао, би да хапси и исељава. Гледамо га са невјерицом, мисли се ваљда да би као онај несретни Зеленски макар могао некоме к...