Миладин Зечевић

        Јастребов дворац, историјско мјесто у Швајцарској почетна је тачка једне нелијепе и веома чудновате породице и њене традиције, одатле су из живописног крајолика људи чудних вилица водили главну ријеч дуго времена. Наслиједили су их неки други не мање чудни и нарочити. На око смјерни у црним капутима и предани пословима. Изгледа  да је та чувена фамилија и данас на неки чудан начин жива. У ономе смислу да се осјећа задах њиховога присуства. И ови у капутима су се негдје ородили са њима. Је ли то било у Андалузији, не Буњуеловој и Далијевој наравно, него оној давној са урликом ''Конквиста'' на уснама. Потоци суза су текли на више континената, о крви и смрти нећу говорити, сузе су биле трајно стање тамо гдје су царевали. Крв и смрт, су тек пуки чин самилости и скраћења патње за све који су им допали шака. Поменух да ми се причињавају ''Конквистадори'' и Крсташи раме уз раме са ''СС'' војскама и сада чим сунце зађе, а некако у позадин...

  Гдје си Нероне мудра главо, опет ћеш на ову страну? Што не прескочи једанпут, но све код нас. Признаћу ти да нијеси драг овамо, мени и таквима као ја. Смио бих се заклети да и ти гајиш неке уврнуте емоције за нас. Дођи Нероне, да те позовемо, ти ћеш и без тога стићи. Кад размислим ти си оно и код куће добар домаћин и разуман. Кажу неки да ће се о теби писати и дуго послије овога. Не вјерујем у то, а ко зна? Можда тако и буде.  Него да те приупитам нешто? То твоје лудило? Јели од овога свијета, или нека Египатска клетва. Нећеш да одговориш, паметно је то и мудро макар од тебе. Сањао сам ти неколико дана уназад унуке или праунуке, ко ће то знати? Вјеруј ми да си ти срећан човјек, луди су и више од тебе. Добро си сјеме посијао, све ти се примило и нејаки Калигула не личи теби и твојем оцу као даљи потомци. Поносан би био на њих. Није их модерно вријеме промијенило ни за длаку. Тако су слатко уврнути и болесни, читав стари Рим поносио би се њима. За разлику од тебе бескрајно су ...

  Боли ме глава, дан иза ме исто боли. Немам појма  зашто, горак ми је сам по себи. А није ни због људи, људи као људи добри су и лоши, промјенљива категорија. Отприлике је фелер ту негдје иза зеница или је то само промаја. Таблете ту не раде, боли и на додир и на помисао, као да бол проба сам да нестане али се опет појави. То није онај бол као зуб или нешто слично, више је од оне сорте емотивне и пјесницима блиске. А опет јак и немиран. Колико склопим очи он се подвуче под трепавице и гура ка унутра до самога средишта. Нијесам га до назад неколико година познавао, дошао ми је са касним четрдесетима. Годинама се усавршавао и напредовао, сада је то сасвим дорастао играч. Алкохол му не може ништа, само затупи оштрину на трен. И мене је промијенио, признајем. Сада га уважавам и цијеним. Признајем и да бих му радо видио леђа, јачи је па остаје и ако види да ми не прија. Увијек смо ми ту један за другога, један без другога? Ништа, он би био сам и напуштен а ја потпуно другачији. Не...

      Шта ће то бити сјутра? Одгонетам ево од јутрос, само да докучим не могу. Трудим се још од прве јутање кафе, а морам рећи није била прекасно, можда и раније него ли би помислили. Једва да се дан назирао. И тако ево већ је десет увече а никаквога закључка немам. Немам ни идеје, ни примисли шта је то чему ми ваља бити приправан. Прегледао сам и роковнике, да оне старе писане у старој витрини, да оне прашњаве и присјећао се битних момената из прошлих времена. И оне нове електронске што све памте. Пребацио тоне датума и догађаја и успомена као лопатом преко рамена, превртио стотине лица и биографија знаних и на жалост опет био без одговора. Ту сам мучио главу и са фотографијама из овога и других времена, емоција и наговјештаја какво се то сјутра спрема нема. Тачка наравно, боле ме очи од толике активности а без резултата. Шта ћу мрчио се ако ме сјутра изненади и бубне кроз прозор. Неспреман и поспан, немам никакве шансе. Готов сам, признајем и такав се спремам за по...

  Збуњен сам као и већина других са ониме што се дешава на истоку Европе. Некакве симпатије, подијељене и оне које то нијесу гајим према појмовима, на које сам наилазио кроз живот. Наравно да је на првоме мјесту „света Кијевска Лавра“ православни свјетионик у временима када се над Балканом вио дим спаљених села и људи. Када су гореле цркве и манастири а непокорни набијани на колац. „Одеса“ и јуриш морнара на последње окове стављене о врат милионском народу. „Зимски Дворац“, и Аљехинов супермодерни филм прије сто година. Како би неко са ових простора био имун на старог Тараса и његове синове, никако. „Донске козаке“, бар у мојој машти доведене до савршенства, људи у чудним униформама и брадама и превеликом словенском душом. „Стаљинград“, „Лењинград“, „Москва“, „Курск“ и величанствени поход на Берлин са врховним сатаном у њему. Баршунасти дубоки глас бившег Московсог Патријарха, чинио је да вјерујем да се све молитве одмах испостављају тамо гдје су упућене. Валентина Тјерешкова, Гага...

 Богами неће тако ићи, ево видјећете. Окани се Љубо те приче, наравно да ни Николу књаза нашега последњега нећу послушати.  Не због вас двојице или што сам љут на вас већ из својих себичних разлога. Ево само да скинем са портабл компјутера прљави веш и Марину саксију са неким зељем у њој, и ето ме да вам и написмено доставим да имате црно на бијело, нећу по вашем и крај. А како ћу ? Ни то не знам, знам само да тако нећу. Ето нећу можда ни како ја хоћу, како то? Ни то ми није најјасније. Снаћи ћу се некако, ваљда. А ако се баш и не снађем није страшно.    Сањао сам једнога црвенога хероја и једнога од давнина овдје књаза, гомилу неких важних ликова са еполетама, титулама и звањима. Некада би њихова појава у овим крајевима изазивала страх, поштовање и клањање до земље. Јбг мени тај сазив поквари сан, и ево сањив а ненаспаван док се у мени ломе сан и јава, дајем ову изјаву. И док су успомене на њих још ту уз леђа као језа, откопавам лап топ недирнут мјесец и , кусур. Ур...

 Лијепу бринету о којој ћу вам вечерас натукнути по нешто, ја заправо никада нијесам упознао. О њеноме животноме путу такође сам, да тако кажем информисан посредно, а чиме друго него трачевима. Трачеви знате већ понекада буду тачни, али им то није баш главна одлика. Немојте замјерити дакле ако вас ја са нечиме обманем, није ми намјера а и пјесник је рекао ако су лагали мене и ја лажем вас. Име сам позајмио наравно њено, од неке друге жене, некако ме било стид користити права имена и догађаје. Нема потребе да се било ко препозна у мојим писанијама и јадиковкама. Радојка је јединица у имућној сеоској кући, на некој нашој планини. Пажена и његована макар околико колико то наши горштаци знају. Дошло је и вријеме да се она несигурним кораком упути у живот и обавезно школовање подаље од родитељског дома. Већ задјевојчила, лијепа и једра, неискварена и покуњена стигла је тамо гдје ће наредних година стицати знања и бити на понос родитељима. Град, сушта супротност вјетровитим падинама обра...