Миладин Зечевић

          Некако мали простор, невелики географски а посебан по доста ствари. Збијен на ускоме планинскоме простору, узима себи за право да лако дијели оцјене и пресуде. Наравно да са таквим ставом долази до подјела, које се квалитетом наметну као неке истинске и суштинске. Можда је то и тачно. Сам, додуше у некоме своме облаку имам другачији доживљај. Поменух ''квалитетом'', наравно да ту није ријеч о квалитету него о копмлексности самих ставова. Таквим ставовима не фали догађаја и датума, упоређивања са другима или налажења историјских паралела, напротив. Пуни су и исцрпни наводи који поткрепљују такав поглед. Опет тумачећи их са дистанце и личне и историјске, имају неку другу врсту тежине. Простор о којем говорим је оно што се данас налази у границама Црне Горе, мање више. Вјероватно да такав контекст може бити примијењен и на неки други простор и епоху. Подјеле о којима говорим такође су дио овога простора, вјероватно и неких других крајева и љу...

  Ево ме мој добри пријатељу, закаснио сам мало али увијек са мислима уз тебе. Нијесам никуда ишао не, ту сам а као да сам далеко. Од тебе? Не, не само од тебе, и од себе се дистанцирам ових дана. Разлога немам ако то питаш. Онако дошло ми, па ће дај боже и проћи. Ако ћемо поштено и не мора, одавно себе гледам као некога другога. Са висине? Не   гледам ваљда око себе са висине пријатељу, не не са висине   него некако са стране и из прикрајка. Збуњује ме тај Ја, другачији је и мени непознат. Чудан је то лик, без и какве сличности са мном који ти ово пише. Ко је? И ко га таквога створи Ја не знам. А живим са њиме ево доста времена. Данас уграби прије мене и одговори човјеку на улици. Осорно и хладно, препаде и мене а човјек само што не одскочи од самога гласа. Одакле му та срџба и љутња? Питаш ме а ја то и не знам. Питај њега, него неће ти он такав ни одговорити. Добро ће бити ако те не опсује или удари, пусти га нека иде куда хоће, само да је мир у глави.   Мир каже...

         Физиономија заблуде, нијесам баш сигуран да то може да се каже на такав начин. Покушаћу, не ради било чега осим да некој својој неодређеној мисли дам некакав облик, почетак или крај. Тако бих учинио себи велику услугу. Није мало догађаја, људи или појава које ме с времена на вријеме уведу у лавиринт битних или не битних ствари. Излаз нађем, касније се покаже или у погрешноме ставу или ријечи коју изговорим. Некада у таквоме стању донесем свој закључак, онолико помјерен да ме буде стид. Највише због лаковјерности и незрелости. Дивим се ономе ко без устезања стоји од почетка до краја при својем суду. Дар је то, и велики морам да признам. А данас је тај таленат обдарио многе од нас, лако им је. Увијек у праву и увијек са оне боље стране. Ја сам од оних колебљивих, других.   Полуотворених уста и исколачених очију, будаласто зурим око себе. Никада ми није јасно, ма колико се трудио да продрем до сржи. Нијесам ја од те среће, шта да радим. Вјежбаћу ј...

       Пут, ријеч кратка а значи пуно. Ево и ја да се позабавим једним а могао бих и многим другим. Село моје бар га тако доживљавам, а понекада као неко' нечије и друго а не моје. Али то је мој проблем и са тиме морам живјети. Оно што желим да у разговору кажем тиче се више људи, људи' опет ако се тако могу назвати. И то је мој проблем само патологија о којој вам причам није само мој проблем већ и ваш. Ко год прочитао ово моје наклапање наћи ће нешто и своје, оно не баш блиско али ипак његово. Када човјек сагради кућу уз пут? Што је био његов наум? Крчма, кућа јавна или приватна? Не знам, баш ме и брига. Ваља му да пролазницима назива добар дан или помаже бог, или ако је штедљив на ријечима климне главом. Минимум је, бар ја тако мислим кућнога васпитања? Ако је опет рођен ту крај пута, носи баш такво васпитање. Неком аналогијом каква и ђе кућа такво и васпитање. Богами слабо, моје је искуство. Има и другачијих примјера само изгледа рјеђе, и то васпитањ...

  Спарно је и љигаво вријеме, досада ме поткопава па гледам свашта . Аналитичар нечега бави се љевицом и десницом, њиховом супротстављеним односом и тумачи значење  и значај једне или друге за државу или људе. Као да не схватам, или можда јуноша пренебрегава постојеће стање па на далеким примјерима теоретски класификује оно што ми видимо данас. Са понечим бих се и сложио, али има и онога што тешко прихватам. Упоређивање неупоредивих  ствари и токова иде му питко, у једноме гласу и без трептања Карађорђа ставља раме уз раме са Лењином  и Ататурком. Потражих неке аналогије, наравно без успјеха и сличности. Једина је наравно величина ових поменутих и још неких које нијесам поменуо. Значај наравно великих људи који су обезбиједили мјесто у историји. Простор, вријеме и скоро све везано за те људе различито. Другачији почеци и потребе, разлози због којих су урадили или нијесу оно што су урадили или не. Тражење чудних аналогија, сличности у равни тренутног осјећаја, без осв...

 Мостови обично повезују двије обале и људе, разне људе и разне обичаје. Сусретну се често на обалама и мосту и вјере различите и војске. сви полажу право на њега и свима је подједнако драг и неопходан. Код нас се мосту увијек давала митска величина и значај, колико су слова само надахнути умови потрошили описујући онај чувени на Дрини, или Жепи, па чувени на ријеци Квај. Ругали су се ти исти мостови и онима који су их обожавали и градили, тихо и без галаме. Негдје далеко од нас можда постоје и неки други али ови наши примили су нешто и од својих обала и ријека. Свједоци су и наших неуспјеха, отрова и покварености. Познају нас вјероватно боље од наших родитеља и пријатеља. По нашем односу према њима може се и човјек анализирати и добити прилично добра слика. Ова кратка измишљена успомена заиста се овако или слично десила, а мост је само камени споменик о једноме времену и једном лудилу. Лудило као и свака болест, заслужије разумијевање и његу, ово лудило нема ту привилегију. Није о...

        Јастребов дворац, историјско мјесто у Швајцарској почетна је тачка једне нелијепе и веома чудновате породице и њене традиције, одатле су из живописног крајолика људи чудних вилица водили главну ријеч дуго времена. Наслиједили су их неки други не мање чудни и нарочити. На око смјерни у црним капутима и предани пословима. Изгледа  да је та чувена фамилија и данас на неки чудан начин жива. У ономе смислу да се осјећа задах њиховога присуства. И ови у капутима су се негдје ородили са њима. Је ли то било у Андалузији, не Буњуеловој и Далијевој наравно, него оној давној са урликом ''Конквиста'' на уснама. Потоци суза су текли на више континената, о крви и смрти нећу говорити, сузе су биле трајно стање тамо гдје су царевали. Крв и смрт, су тек пуки чин самилости и скраћења патње за све који су им допали шака. Поменух да ми се причињавају ''Конквистадори'' и Крсташи раме уз раме са ''СС'' војскама и сада чим сунце зађе, а некако у позадин...