Миладин Зечевић

 У борби са собом да гледам неки Холивудски вратоломни видео или да се суочавам са данашњим даном одлучих да се прво обрачунам са собом и својим лудилом. А таман за толико ће беспотребна јурњава завршити и остаће ми времена да прије посла видим зашто су се тако жестоко измрцварили ликови из филма. Стамен сам неко вријеме, и волим себе таквога а нијесам често био на таквим фреквенцијама. Говорим по нешто а глас ми тачно тврд и снажан да и ја повјерујем себи и својој визији. Подалеко сам ја од таквих фаза и навикао сам на себе таквога, знам да тај ја није лажљив и преваран, што се за ову људину не би могло казати. Шта ћу и то је изгледа дио мене и без њега се не може. Везан за понекога из околине и оне породичне и оне друге са којом се живот проведе, а није нам родила мајка, не примијетимо да смо се навукли на те људе и завољели их. Да нам значи њихово мишљење, и подршка. Једнога таквога упознао сам на послу, некако никад директно сарадници али сусрети пуни поштовања и релаксирани. П...

        Бременито, некада други назив за благословљено стање. Данас краћи опис неподношљиве ситуације пред пуцањем. Нијесам сада био лијен, већ сам потражио ријеч ''интеррегнум'' и припадајуће јој значење. Дакле ради се о некоме међустању између нечега што настаје или има намјеру и нечега што више неће освјетљававати ове наше лијепе зоре. Изворно се везује за државу и њене формалне и мање формалне обрисе облике и правна дејства, односно безвлашће и некакву не баш на законима формирану власт. Мало компликованије за мене. Можда не сам термин колико потреба неке пази молим те „елите“ да своју визију онога што је намјерила озакони и прогласи врховном истином. „познавајући“ „елите“ ове наше и овдашње макар по дјелима и са телевизије, пожељех да тај „интеррегнум“ потраје бар још сто година, или да се бар ''Османлије'' врате. Некако ми сада послије толико времена та ''господа'' дјелују боље и  искреније од „наших“ „елита“. Ко забога створи и орг...

       Близу је, како год. Иза кривине чека крај пандемије, крај неких процеса оваквих или онаквих. Назиру се неки крајеви и завршеци, можда ауто пута. Можда нечије политичке каријере. Сигурно је да ће се подвлачити црте и правити биланси од сваке врсте. Добитника је мало осим ако чињеницу да је преживљавање успјех рачунамо у позитивне ствари. Мада по неким прогнозерима, оно што слиједи може бити и теже и опасније од самога нестајања. По некоме ко се не бави таквом формом размишљања, наравно да то бити жив јесте неки и некакав успјех. Ако буде испуњен заблудама и неким тежим последицама и по појединца и друштво онда се о успјеху може говорити  и са дозом цинизма. Свеједно једна краћа а стресна и шизофрена епоха брзом пругом одлази, не враћала се. Јутро послије не треба да плаши, само да буде набијено надом и енергијом, неки нијесу дочекали. Слава им и вјечни спокој. Неки су чекали да утихну лелек и кукњава са стратишта, Балкан их је у протекломе вијеку био препу...

1              Ако је неко наивно помислио или се понадао да је вријеме вукова или вучије вријеме прошло. Да је остало у буџацима и непровјетреним хаусторима повијести и народних предања преварио се. Можда је у најбољој вољи и намјери да допринесе томе да вукова и њихових времена буде мање. У својој наивности помислио да можемо утицати на циклусе у којима загосподаре и када се завијање чује и у подне ведра дана потцијенио је похлепу и крвожедност чопора. Ништа посебно рећи ће неко, обичан грабљивац и непријатељ стада. Уз доброг чобанина још једна безначајна вијест. А опет није тако, послије лијепог и топлога љета наступе они дани које зовемо Михољским љетом, преко дана је топло и пријатно, ноћи донесу свјежине и росе, најаве промјене које је најавило Преображење Господње. Већ се тада у последњем прамену јутарње магле може наслутити сјенка или варка која потраје само малени дјелић тренутка. Ми који нијесмо ловци душом и срцем већ само...

            Ја лично волим да причам, често и претјерам. Некако волим свој глас. Волим како је баш потаман. Није као неко други кад прича. Ово је нешто специјално и са вољом. Баш волим, и уши ми ако ћете вјеровати уживају у томе. Напуним се снаге па почнем. Исполака па додам по неку фразу, па застанем да видим учинак. Онда као станем. А не стојим заиста, већ само паузирам. Онда пустим језик да сам бљесне као муња. А он баш тако, као муња сијевне и склопи. Једну двије највише пет ријечи, оштрих да позове на позор и слушање, е онда се разатка као па везе ли везе. А ја уживам до краја. И крај је посебан нагао и ефектан. Мада ми се крај не свиђа, не волим да се заврши, волим да траје. Мораћу да на крају порадим. Да се деси некако у трајању, да се завршио а да траје. Имам неколико идеја, па ћу вјежбати. А морам да порадим и на ћутању, учини ми се да је ћутање покаткад најачи говор. Додуше како га завршити. Говором наравно, то му некако дође овако, „уздигнем...

                          Како исказати нешто тако, као оно што се мени ових дана претура по празној глави. Није негативно бар се надам. Отприлике је то нешто овако: „Лако“ је било   Христу у оно доба, некако идиотлук какав данас познајемо и безобразлук тешко је повезати данашњем човјеку са том епохом. Знам да нијесам у праву за подобар дио тих ствари, и да је људска сорта погана и мушичава. И да није таква од јуче, него да од почетка носи „фабричку“грешку. Неку зафркнуту фалинку, која покаткад изрони на површину непозвана а можда баш и позвана, не знам ја то. Да ми смета смета, а да јој опет не могу ништа чињеница је. А није ни да себе доживљавам као чистунца, ни онога моралног, на крају крајева ни физичког. Бавећи се једним пристојним и устаљеним послом срећем различите фаце, са толико широком лепезом размишљања да се понекога од њих заиста уплашим. Не оно страх или да зазир...

                             Подалеко од данас баш на мјесту гдје треба да почне оно „ноћас“, сретох себе. Сањив ми овај данашњи ја, некако несварен а куван. Овај „ноћас“ пријесан и без квасца слијепљен и некако танак. Гледамо се очи у очи, не свиђа ми се оно што видим. А тако ми бога ни оно лијево ни оно десно, свакако сам себе замишљао другачије. Ваљда сам са годинама понешто што је могло бити и забаталио. Мука ми од мене, не скривам и не тајим. Мука кад се погледам, могао сам и некога бољега срести. Кажу од туђега добра не може се имати штета, анализу правим те мудрости јбг не видим ни неку корист. Једино нека лоповска генетика још од Визигота и првих Словена. А ово, не не „овај“, „ово“ се каже када „то“ што смо срели не пасује ни у једну слику или ни у један рам. То је нешто ни тамо ни тамо. Опет не плачем, као да ми није жао а ако ћемо искрено баш и није. Н...