Миладин Зечевић

  Сам почетак боравка на површини откачене лопте наметне ми се с времена на вријеме. Замисао да се свијет врти и без силе, чуда која смо усвојили еонима као правила. Понесе машта лаку и једноставну душу, кроз полу склопљене трепавице видим прашуме, тамо гдје данас царује голет и камен. Ријеке су веће и разарајуће, несагледиве а створења у њима велика и моћна. Њихова појава на површини изазове и у томе мојем маштању страх и дрхтавицу. Опет склопим трепавице и огромна сјенка прекрије небо, то чукунђед данашњег орла отклизи покривши десетине метара. Сва сила инсеката, свих могућих и немогућих врста, летећих и нелетећих, зујање и звуци које доста дуго нијесмо чули. Јутарња магла и роса , и топот нечега са чиме немам снаге да се сретнем бар вечерас. Рогатих и зубатих животиња са роговима, перјем и зубима гдје се ни на најсмјелијем цртежу не би могли појавити. Свакако да тим рајским вртом шеткају и наши предаци, оно да ли баш шеткају или се под заштитом ноћи шуњају, или крију испрепадани пон

  Некада смо мислили да само тамо испод екватора важе закони омерте и слуђени пуковници са реј бан наочарима. Да једино тамо царује корупција и интереси. Некако су и мене лијеношћу изненадили новинари истраживачи, који једне аршине имају сада у овој кризи а неке сасвим друге гаје ево десетак и више година. Новинари и репортери једне велике свјетске куће ни једанпут нијесу приказали избјеглице из Судана, Либије, Ирака, Малија или Сирије. Са ограда од бодљикаве жице извјештавају о милитантним избјеглицама са скупих јахти снимају потапање сплавова са афричком дјецом. Згражавају се над појавом тих прљавих црнпурастих невољника. Сада се сузних очију појављују поред оних других, слажем се да треба, само гдје је та емпатија била до сада. Плачу над беживотним тијелом ратника који је погинуо у борби, а у устоме снимку вриште од среће када неки деветнаестогодишњак изгори у камиону( руском). Е господо моја Гебелс је за све вас био господин. Е да погледамо и другу страну, бар онолико колико знамо.

  О садашњем и бившем по нешто се и рекло или макар наговијестило. Права дилема је ових дана, и не само у мојој глави, ко ће или шта бити „будући“. „Експерт“? „Политичар“? или „онако“. Знате већ оно, „сине хоћеш ли јаје на око или онако“. Јаје му ту дође, ако је на око то би му било нешто као „експерт“, ако се умути „политичар“(највише лежи то да је умућено), а ако не преживи сусрет са тигањем и врелим уљем и сво се збрчка и разобличи, е то би му опет било „онако“. Можда  је поређење, могло и боље да опише стање али ме је било страх да напишем нешто вулгарно и уличарски. Дакле хтјели или не следује нам да добијемо умјесто да кажем к...., јаје. А какво видјећемо брзих дана. Брзо ће сва је прилика преселити у ону моју причу о садашњем и прије него ли загори за тигањ(залијепи се по дубини за власт) постати бивши. А некадашњи бивши се нешто јарнуо па опет пролајао, би да хапси и исељава. Гледамо га са невјерицом, мисли се ваљда да би као онај несретни Зеленски макар могао некоме крв пуштит

  Америка и Енглеска скоро сам сигуран неће бити пролетерска, али да би се могло десити да пропишу ћирилицом у то би се вала кладио, па макар изгубио опкладу. Почело вријеме информатике, ево па пар деценија. Оставили се ако има ко жив од те генерације транзистора и папирних новина. Све као видимо у реалноме времену и доносимо исте такве закључке. Инстант, е па реалност је негдје друго. Није ме нико водио за руку да ми покаже гдје, али јасно ми је да је оно што ће се дешавати ван домашаја већине „аналитичара“ који прате наручене и очекиване коментаре. Рат овај „нови“, мада по мени ни један није нови већ наставак ранијег сукоба. Колико прође од примирја до новога вађења оружја  и наставка емотивнога разрачунавања зависи од хиљада разлога. Овога пута је разлоге и поводе вадила једна посебна елита, одговорна за десетине ратова у задњих неколико деценија. Ваљда гладна историје и свога осјећаја важности, радила је седамдесет година на туђој несрећи и јаду. Под палицом свјетских власника новц

  Полуђе ли луда лопто? Полуђе ка' по једна.лудиш ти одавно и прождиреш све на себи и људе и куће. Облаке ако се преваре да превише приђу. За довијек ли си гладна и жедна, проклета. Луда си ти и овај пут изгледа превише, тресеш се од среће и усхићења. Ако проклета, нека те. Нека, када смо ми аветни па се за парче твога блата покидасмо и једни другима очи повадисмо. Кунем ти се остаћеш ти сама и пуста. Заслужујеш такву судбину, најбоље и највредније си прије времена са апетитом примала у свој загрљај. Не треба теби нико и ништа, таман као твојим сестрама. Хладна кучко, уживаш ли и овај пут. Блесаво од мене што питам, знам да сеириш и мутиш ријеке од среће. Нека те нека. А сиједи те добро познаје и подалеко одавде посматра како наводиш на зло и сваки безобразлук.  Опомиње ме и све моје, да те не изазивамо и да се не отимамо за твоја блага, зна он колико то кошта. Зна и тебе. Али све му је џабе, људи смо. Па стога халапљиви и незасити, свега би још и још мало. Е ту ти чекаш, умилиш се

  Сви смо помало прогнозери, углавном неуспјешни. У своје име се бар могу заклети. Ови дани доносе неке нове теме, на жалост тешке и бруталне. Појединци и неке групе на то што се дешава заиста не утичу и нијесу битни. А бога ми ни неке „државе“, што због својих слабости, а подоста што и на великој карти не представљају баш ништа. Наравно да то не искључује право да се све коментарише и да му се да свој суд. И опет да поновим са својим правом на грешку и погрешно виђење, на крају крајева не кошта ништа. Цијена моје или туђе грешке у прогнози је саавршено неважна, осим мени наравно. Па да у томе мору прогноза чујете још једну, ни тачнију ни погрешнију од хиљада сличних.   Наиме у конфликту искрслом између једног, назваћемо га Џоа и другога нека овај пут буде Аљоша, сви мјеримо километре, „јунаштво“, као да је у таквоме сукобу важна даљина, и као да јунаштво може да се мјери килограмима и центиметрима. На замишљену вагу пристигли су и на тасове се наваљују „килотони“, махови бројеви. Мото

  Сјећам се једном, почињу овако многе приче које сам још као дијете чуо. Чак и уџбеници често понове сличну фразу, „врхунац“ је доживјела од до. Ту би по књигама прича завршавала, а у причама савременика била допуњена по неким романсираним додатком, којем тачност није била ни намјера ни обавеза. Живот какав познајемо, почесто допунимо понеком бојом, или утиском, лакше је тако. Лакше него га доживјети без емоције, таксативно и уз чињенице. Људи смо, рекао би по неко. Тачно је и то, и сам се таквоме погледу на свијет приклањам. Опет не толико да неке ствари не видим.   На здравим темељима ничу здраве куће, које и послије много времена пркосе и уживају у бату корака по својим подовима. Имам утисак да је нешто слично и са државама, неке буду постављене на путу као наша, па је свако мало „шофери“ са великим камионима без кочница продрмају и и претворе у прашину. Неке, они који праве државе поставе богу иза ногу, па их заборави и бог и људи. А неке настану и на лажима, малим или великим. Ни

  Обратити се теби Валентине морам, без обзира на све. Горим од жеље да кажем наглас све оно што осјећам. Не само да ме ти чујеш већ да и ја чујем свој глас. Болиш ме Валентине, и ако ти то није право име вечерас те њиме дозивам и молим. Преклињем те Валентине да још једном размислиш ту са Брајтонске високе стијене о свему. Болиш ме због много тога, надао сам се лијепоме прољећу Валентине можда због твога имена и симболике коју носи собом. А опет сам и љут и разочаран, можда и немам право. А опет неко и некакво право ваљда имам Валентине, а неће ваљда бити да ти имаш свако а ја баш никакво. Црвениш ли од бијеса Валентине или си хуља као што говоре? Не знам, баш нијесам ни сигуран шта би ми се више свидјело, да си љут и жесток? Или посрамљен? Нећеш ти Валентине бити ни једно ни друго. Прорачунат и хладан, да такав ћеш бити. Знам ја то, а знам и зашто. И мали када си био, нијеси подносио мрак и хладноћу. Прво сам мислио да те је страх, варао сам се. Није тебе Валентине страх ни од мрака

        Нажалост све је баш онако како изгледа. Не љутите се, нијесам ја баш толико моћан и способан да направим нешто такво. Захвалимо се заједно свима онима који то јесу. Фино су порадили, и сада се немушто извлаче. Умјесто да да сада барјаче  и ликују. Постигли су све оно што су обећали, они сиви су баш на путу којиме су кренули, свака им част. Ту ће остати и деценијама касније јер им циљ није ни био да стигну, само да се на томе путу нађу. Сам циљ није био императив. Један бивши је имао израз којим се поштапао,“ склон сам да вјерујем“ и његови су следбеници остали доследни тој поштапалици, неспособни за дјеловање било које врсте осим те прије поменуте склоности. Поштоваоци форме, ни они нијесу подбацили, остали су формалисти који се баве разним облицима и појавама. Дакле свако тамо гдје се очекивало да буде, једини искорак су господа која су пожељела да пробају, пробали су. Видјели да би можда и могли а да све то не вриједи труда и вратили се тамо одакле су. Ми смо опет сами, имамо