Миладин Зечевић

          Тражим је данима, лутам и мислима и прашњавим ципелама. Лијево и горе, па доље у амбисима жеља и очекивања. Горе до и изнад облака, тамо гдје се снови мијешају и вртложе са сјенама прошлих и митолошким ликовима који јашу комете и лешкаре по облацима. Тражио јесам и на асвалту врелом од сунца, мокром од киша и прљавом од мојих корака. У погледима и звуковима, у мирисима и кроз уплакане очи. Џаба , нашао нијесам. Изгледа је за потраге такве врсте несташица велика. Можда нијесам тражио довољно срцем, можда само преплашен могућношћу да ћу наћи то што тражим. То би заиста било чудо и покора. Наћи и стати без моћи да се крене даље, једноставно искорачити из строја живих и оних који траже. Да ја овакав какав јесам пронађем оно што тражим? А то што тражим буде разочарано самном и посрамљено мојим друштвом, можда само идејом да сам се себи учинио ваљаним да имам потребу да буде ''моје'' или дио мојег космоса? Одбити ме грубо или презрети, осјећам дилему и к...

  Ево нас ту опет, набријани једни против других, милина чути и погледати. Нови вијек а правила стара вучја? Или псећа? За већину псећа, за оне који газе она друга. Шта да се ради иде како мора и како се може. Опет ћутати је најтеже бар нама навиклим да лајемо и завијамо. Нема од тога неке вајде и аира, а има нека опет чудна сласт у пркосу и супротстављању. Причао бих вам јутрос о једној појави. Оно може се то и другачије назвати и око наслова се ломим. Нека за сада буде појава илити нешто слично. Не знам јесам ли ја излудио па да се то мени привиђа или има још неки несрећник којему то смета, свеједно је. На крају крајева ко чита и за њега ово више није фикција већ дио стварности. Сличних ситуација има, изгледа нијесу мој изум. А и да јесу нијесам сигуран шта бих са тим изумом радио. Изгледа еонима да је та класа присутна и вјешта у руковању обманама. Измисли се рецимо неки повод, догађај неки. Негдје тамо или овамо, тај дио и није нарочито битан. Одреди се онако по потреби шта он ...

  Живјели су недалеко од мене, класика, на око успјешни и драги људима око себе. Нико није могао завирити иза осмјеха и држања за руке. Позориште у стварноме животу. Додуше представе бивају одређене дужином или бројем извођења, па се у животу може одиграти више улога. У животу само једна, у случају неуспјеха потпуни крах и промашен живот. Изостану звиждуци и смијех, пораз је свеједно болан и одвратан. Наступи тишина и тихи сажаљиви подсмјех. Престари да траже смисао и да објашњавају својој породици разлоге за раскид остали су заједно. Свако на својој страни кревета и у својој соби. Лишени стварне бриге као роботи изговарали су деценијама оно што се од њих очекивало да кажу. Ти драги људи су ту поред нас живјели по аутоматизму и навици. Боловали, ишли на посао и на љетовања. Подизали дјецу и старали као и ми остали. Нервирали се око поскупљења и гужви, у ствари претварали се да их то нервира баш као и нас остале. За невјешто око и њихово присуство на некоме тужном скупу било би дирљ...

                      Ах побуне, штрајкови и блокаде, младости моја добро се у дом вратила. Било је досадно без вас, полудјесмо од монотоније. Дуго се видим путовало и доста научило. Није без емоција и то се види, пршти од енергије и идеја. Ја ту енергију на моју жалост више не апсорбујем а идеје више гледам некако старачки и подозриво. Разлика прво у годинама па онда и још којешта. Како било да било добро ви сви скупа нама дошли. Учмало се некако и задријемало, само неке досадне старе приче и теме. Те о овоме те о ономе, све некако бајато и прашњаво. Баш на вријеме стигосте да то мало као сјеверац почистите и дате неку нову жестину. Свака вам част, честити представници тога новога буђења. Вала мало је и то, браво вам и хвала. Ето тако и никако другачије. Веле тамо неки како им се не свиђа и не уклапа у њихове процјене и оцјене. Ма брига вас, нијесу важни ни они ни њихове приче. Ви сте први и најпосебнији, макар данас и макар овдје....

      Скоро ће осамсто година или је већ унеколико и прошло од најважнијег догађаја у историји једног народа. Почетак приче се бар по ономе што сам ја упамтио везује за древни намастир Пантелејемон. Намастир, одомаћен назив за установу нама посебно као народу и појединцу важну. Назван Руским иако су ту у њему боравили Српски монаси стољеће и више, посебно дариван за свој рад од Српских владара, царева, деспота и људи духа и мудрости. Издвојен од неких других дисциплином и канонима тешким чак и за неуморне борце за нашу душу, наше свете монахе. Светионик Свесловенског православља, данас би казали први међу једнакима. Добио је тада, не зна се тачно доба дана или мјесеца, посебног ходочасника. Посебног и јединственог по свему, балканског принца и сина већ дуговјеке династије, оданога подједнако и Богу и народу којем крвљу припада. Онај чије се име увијек пише великим словом зна зашто баш тај манастир и зашто баш тај будући калуђер. Историја казује даље о преласку у ништа ма...

 Да проговоримо по неку о коректности или бар о ономе како је поједини данас тумаче. У коријен ријечи не бих улазио и тумачење препуштам онима који имају више знања и времена од мене. Све се у животу коригује и прилагоди па би ваљало и неки наши ставови!? Или баш и не би? Ако свему око нас прилазимо спремни да се прилагођавамо и правимо компромисе живо ме занима како то може изгледати. Тешко да би ко био поносан на себе тако ''доћеранога'' и ''упегланога''. За себе знам, вјероватно се не бих лако предавао сну и још вјероватније бих избјегавао огледало. Не због љепоте, она је ствар друге нарави, већ због онога водњавог погледа. И грча у стомаку. Функционисати данас у већим срединама даје неки маневарски простор не превелики, али мале средине не дају људима тај луксуз. Бира се само једном и крај, џаба вам промјена става и понашања. Етикета је на леђима са све цијеном и температуром прања и пеглања. Како одредити величину и квалитет простора? Скоро никако, ...

  Шта је то што одваја мене од вас? Или вас од мене? Небитно је скроз. Битно је само то да јесмо различити и да нијесмо једно већ друго или баш и треће како вама или баш мени драго. Оно не баш драго у смислу да ми је нешто мило или прија већ потреба да се од вас разликујем и одвајам. Не мора на мојој страни бити никакав ''квалитет'' , можда вала баш и изостанак истога. А можда опет у вас њега било напретек а мени због тога некако право и по мјери. Друго смо и тачка. Једнаки испред створитеља и љуских закона(бар се тако вели) у животу и поступцима другачији и сасвим различити. Каже се да смо сви потекли од искона од једнога човјека и његове боље половине и да смо кроз толико вријеме напредовали баш толико да смо и законима изједначени. Нешто ми ту не штима у цијелој причи, шта ћу такав сам. Оно да је тако зар би се то морало наглашавати и потенцирати братство кроз заједничко поријекло? Или зар би свако лапрдање о времену садашњем почињало причом о истим аршинима? Вјерова...

  О сновима се овдје некада разговарало, били су што би се казало и анализа претходног и најава будућег. Уз многе друге обичаје и тај смо у задњи вакат негдје затурили. Можда је требало а можда... ко ће то знати? Ја сигурно нећу, немам мандат за тумачење тог простра између двије равни, бар ми га нико није дао. А да у снове упркос свима вјерујем истина је. Није да баш знам шта значе и представљају, нађем онако објашњење за себе и препустим му се. Деси се и то да сањам некога одређеног, најежим се и тај ме чудан осјећај не пушта данима, но по мојем скромном суду ако сањам некакву ''несрећу'' од човјека или намћора то и нема неке везе са сновима. Идиот је идиот и на јави и у сну, ако те на јави од њега заболи желудац и глава, тешко да ће у сну бити ишта друго него кошмар. Са том разликом што му на јави можеш олупати какву даску о главу, а у сну је недодирљив и свемоћан. Говорили су наши стари да се уочи неке велике погибије или страдања људима дешавали снови. Да се касније...

        Није до мене, бар вјерујем да је тако. Цио свијет ми је нешто аветан ових врелих дана, можда ипак само ја. Све неке будалаштине и хорори на сваку банду. Јели ово дошло оно Радованово ''задње вријеме'' па ме нико није обавијестио или сам ја потонуо у алкохол и неку ''ф'' дијагнозу. Моја жена каже да је и једно и друго, ово друго прије. Треба јој повјеровати, познаје проблематику, оно за проблематику нијесам убијеђен али мене познаје као ''злу пару'' и за ту тему је мјеродавна. Мрзи ме ево неколико да пишем, ваљда сам стондиран од ових врелина па је тако и боље. А опет не могу да се баш за све прогласим незаинтересованим, има ту ''штофа'' који на неки начин обавезује. Како би човјек ових простора и почео мисао а да се не крене са своје међе. Баш међе, оне праве са каменом у ћошку и простором који тих неколико каменова одређују. Имовина је овдје некако посебна прича, не знам како је на другим мјестима али овдје свака...

 Неке одлуке су у тренутку важне и битне, рекло би се сврсисходне. У ствари су сувишне, више производ ситуације и нужде, и са њима и без њих проблем остаје мањи или већи свеједно. Закрпа, рекао би један мој стари пријатељ. Наравно да живимо у свијету и времену које то од нас захтијева. Постоје и друге, другачије по суштини или важности. Оне захтијевају наше веровање и труд, бригу о томе како ће та одлука дефинисати и нас и наше вријеме. Нас у времену у којем живимо, оставити потомцима путоказ за неко тамо друго вријеме које долази. Прво је тамо негдје даље од нас неко донио неку одлуку, о некој Резолуцији. Право на то има, ја му га нећу оспоравати, разлоге и чињенице такође нећу оспоравати. Имао бих и ја рећи по нешто о томе, али другом приликом.  Друга одлука је она "моја", моја је рођењем и постојањем рођена за мене истога часа када сам први пут удахнуо ваздух. Резолуција Црногорске скупштине о Геноциду у Јасеновцу, Дахау и Матхаузену. Осамдесет година неоплакане жртве, деб...

Добро вече историјо, или боље заблудо. Шта то ново има под сводом? Да се вриједи погледати и упамтити. Све нешто гледам а не видим. Вјероватно не умијем протумачити и толковати. Шта да радим таквога ме бог направи и живот иштети. Али није ми ново и непознато па ћу прегурати и то чудо. Видим неки бивши, мислим оно баш бивши. Како бивши? Е па тако бивши, како да ти објасним? Они који су били бивши и када су били садашњи. Можда је боље рећи прошли? Јесу и прошли, само више су бивши и некако стари, а нијесу стари да су стари, а опет јесу да не могу бити више стари него што су. Као она луда змија са јабуком те превари онога несрећника и послије њега све нас 'иљаду година и више ихај ха. Е тако стари а у презенту бивши да бившији не могу бити. Ето тако, па ко разумије разумије а ко не? Е ти прошли и стари кажу би да оснивају партију? Нову? А како када су бивши? А партија нова? Они бивши а партија нова, а они стари. У главу ми не иде, и вели 'оће по новоме? Вели мајка покојна лака јој...

Прича мени посвећена  Одакле сам? Ко сам? Шта ми фали? Гдје идем? Кога тражим? Којему се Богу молим? Са Косова сам, и тамо идем. Јер сам управо отуда и дошао. А сам сам Косово и себи се враћам, Косово ми фали и њему се молим. Косово. Гранични камен и раскрсница, мјера свему. Почетна и завршна тачка за све. Све нам је тамо започело, и тамо било на испиту. Сви наши порази су тамо, и наше побједе. Све туге и среће наше су на Косову. Почетак и крај, крај и нови почетак. Срба може бити неупоредиво више него данас, ако не буде и онај један са Косова као да их нема. Може Србија бити велика као Кина а опет без Косова биће премала. Најмања Србија ће са Косовом бити огромна. Косово је генетски код Српства, и онај тјелесни и онај духовни. Све што је у Срба записано и отпјевано садржи у себи Косово. Свака Српска битка ма гдје се водила је она Косовска битка. У свакоме од нас је Косово. Косово је молитва Богу коју понављамо нечујно само мрдајући уснама. У сватове полазећи, Косову ...

Словословље: Миладин Зечевић: Само да буде довољно времена : Пуно сам чекао, али успјешно. Гледао сам наоколо, елита. У углу заједничке просторије неки нобеловац. Велики фински револуционар, подигнуте ...

      Магла је у ово доба године некако нормална појава. Друга магла мени иде на живце, нека друга и неочекивана. Не она чувена Лалићева из Потарја ни она Поморавска или Донска или већ нека таква у причама опјевана. Не смета ми чак ни она што су се у њој изгубиле неке гуске, ћурке или лабудови опет из неке друге повијести. Имун сам на те и такве магле и не дотичу ме, на ове овдашње и садашње нисам имун а и брига ме је. Има владе, нема владе, има се већина или се нема. Искрено за тај процес нијесам заинтересован, смета ми та магла и маскирање. Форме и дефиниције, изјаве и тумачења, е то ми итекако смета. Присилио је на маршеве и протесте читав народ, један бивши и промашени лик, једва смо дочекали да му видимо леђа. Мало се утишало и умирило, почели људи да се једни другима јављају на улици. Нестали из саопштења издајници и превратници, Руски и Монголски шпијуни и агенти Мосада и Чекисти са дна каце. Повратио се мир у народ, а онда се на мала врата ушуњали шпекуланти и ра...

            Наш актуелни предсједник, Александар има велико име и много дилема. Те његове дилеме дотичу и нас поданике. Лично, ако ћемо поштено има право и могућности. Уставом додијељен мандат да ради онако како мисли да треба. Е' ту се ми од предсједника разликујемо, ми морамо онако како он мисли да треба. Не бих узимао на себе право да њему његово ''право'' оспоравам или хвалим, наравно и критика његовога ''права'' ће изостати. Нећу му ипак прећутати јер на то немам ''право'' његов став. Став је оно што мене узнемири и уведе у неки чудан резон. Објаснићу колико то умијем. Историја она новија или за неке старија, зависно од душевнога стања бар код нас има неколико смјерова. Често се код нас Срба на историјске догађаје гледа из више углова, спрам личних или наслијеђених мјерила. Републикански и монархистички поглед у већини, и они који су некада раније имали нека посебна обликовања: следбеници идеолошки, Љотића, Недића и низа других ...

      Утисак године, имали смо и онај недјеље и мјесеца па и онај дневни. Овај мој је као на леру и протеже се на више мјесеци или годину. Гледам у изношене патике на ногама и нешто се мислим. Оно као има по нешто да ми не лежи или ако хоћете не прија или ме жуља. А тога реално има, и сумњи и подозрења наравно. Одвојити оно важно и суштинско од онога што није. Донијети исправан и нормалан, можда и макар моралан суд о свему око нас. Некима је то и лако и меко. Ја са тиме имам проблем, страх ме је да судим и пресуђујем. Бојим се и себе и своје глупости и непромишљености. Незнање ни мени лично ни друштву не недостаје. Има га, и у њему не оскудијавамо. Тако сје..ни лако и гријешимо. Но и то није гријех бар по мени, гријех је упорност да изнова правимо исте фаулове. И фаулирамо све и оне око себе и на крају ми паднемо послије некога туђега или својега фаула. Борба за моћ или власт? Неко не раздваја та два појма. Можда се и не разликују, ја нијесам сигуран. Некада ми се учини...

       Тетак Драго, један је од ликова без којега моје одрастање не би могло бити комплетно и несвакидашње, па бих самим тиме и ја био у неколико запостављен. Наиме тетку сам неђе и и некад споменуо онако спорадично, ријетко, можда и непримјерено, а сада сам дужан да се некако искупим. Наиме, та моја тетка како смо је звали а била нам је поприлично далеко, почела је да дочекује снахе и њихове хирове још као дјевојка, и док су јој родитељи били у снази, па је касније преузела ту родитељску улогу у бројној породици. Вјероватно да нико осим ње није видио потребу да и послије родитеља наслиједи, улогу тутора и комаданта, нарочито не снаје, којих је из годину у годину било све више, а бога ми ни браћа жељна самосталнога живота и одлучивања. Видећи да ће у таквоме развоју догађаја тешко изборити статус какав прижељкује, у годинама које су малко исклизнуле пажњи. Тетка Видосава одлучи да се уда, сирота се није имала коме ни пожалити а ни похвалити, а богами ни саопштити сво...

...други су кидисали на њих двојицу, схватили су да им је једина шанса да преживе бар неко вријеме, ако се боре заједно. Милионити дио секунде је трајао разговор очима као бљесак и тандем је направио брисани простор око себе. Група стријелаца је већ одапињала стријеле а тијела се у грчу припремала да приме уједе стотина стријела а нека чудна сила их је вратила у њихове собе. Следеће слике које су их прогањале и нова сјећања су подједнако дјеловала на њих двојицу. Вјекови су изгледа прошли од првобитних догађаја, сада су знали како изгледа ватрено оружје и да противник може бити убијен а да га честито и не виде. Суровост и погибија голобрадих младића и нејачи и даље је ту, крв јауци и гађење на такве сцене није се ваљда изгубило у томе прогресу. Само са по пар метака и пушкама у непознатој шареној униформи били су испред завађених страна. Милошев покушај да се исправи спријечила је детонација која их је скоро затрпала. Џеронимо се боље сналазио и Милош је гледао њега и уч...

             Отишао је са дасака које значе живот и моћ. Али будимо поштени, није тамо ни дошао ниоткуда. И наравно да није био сам, претходили су му они са кожним капутима. Да баш они из четрдесет осме и четрдесет друге. Један од праотаца да се тако изразим хвалио се својим потписом на смртној пресуди рођеном брату. О разлозима и феноменима простора и епохе не бих калкулисао. Фактографија је потпуна и потврђена и нема се ту што ни додати ни одузети. Наследник некада чувене партије и још чувенијих предводника са двосложним надицима. Мошо, Јоко, Пеко и наравно најпосебнији Тито. Дружина оштра ока и језика са мањком манира и обзира. Касније се на томе радило, али као што видимо без успјеха. Говорило се да је то некаква револуционарна генетика и да тако мора. Није ту било ни слова ни о револуцији а ни о генетици, пиони велике игре са огромном моћи у рукама и одсуством самоконтроле. Стварали су друштво по својој мјери и укусу, не само овдје него шир...

  У својеврсној смо свлачионици пред друго полувријеме. Колико је нама смртнима и свакодневно обичнима у моћи да на нешто утичемо спремамо и реченице које ћемо понављати наредних дана. Тема је у п... материну досадна и већ толико раубована да смо за клиничко психијатријско посматрање ми који се још увијек тиме бавимо. Не би да није под морање и на силу. Избор коме дати прилику? Исфорсиран и безобзиран, онако посматран сам за себе. Можда и наговјештај већих промјена и превирања. Сви смо, што одлуком и опредељењем а што стицајем околности у својим угловима. И са својом визијом како? По ономе како живим и како живот живи или троши она врста људи са којима се свакодневно срећем, заслуге за било шта што нас окружује нико не може представити успјехом. Пораз за поразом, економски и друштвени слом. Нестанак свакога иоле прихватљивог система вриједности, бахатост и безнађе код људи. Одбрана непостојећих вриједности у изборним слоганима, државе посебно. Одбрана оне државе која гледа са понос...